OMER DURAKOVIĆ
Vrlo je teško razgovarati s nekim koga dobro poznajete. Posebno ako ste imali priliku da to svakodnevno činite skoro dvadesetak godina. Tako je ovaj razgovor, u stvari, podrška nekome koji je ostao veran svojim ubedjenjima i nekom „velikom svetu“ u sebi. A pre svega osećanju slobode kao potrebe.
„Odrastanje moje je bilo tipično prijepoljsko. To će reći-fudbalica na Stadionu kraj Mileševke, koji je tada bio tek izgradjen i koji je predstavljao mali centar sveta. Za taj period je bio vezan i gotovo svakodnevni odlazak na Srijeteže i Pušinu. Mislim da smo nastavili to neko tipično „odrstanje“ ranijih generacija u gradu. Meni je ostala u sećanju epizoda sa nekim ogromnim količinama deponovanog šljunka u parku, moguće da se gradio put, i mi smo, napravili dva tabora, gadjajući se s tim kamenjem u želji da osovjimo vrh tog brda od šljunka. Neshvatljivo mi je sada to, ko u filmovima, to neko „ratno“ ludilo! Kamenje je bilo-pravo. Razbijene glave su bile zaista razbijene. Odakle ta količina agresivnosti i hrabrosti?
Onda je došlo vreme za školu i moji drugovi su u isto vreme krenuli u prvi razred, jer su bili celu godinu stariji od mene. Ja sam ostao. Tada sam shvatio koliko su mi bili važni i želeo sam po svaku cenu u školu. Roditelji su morali da me odvedu kod direktorice (Mira Lučić) i ja sam, eto, polagao prijemni ispit za prvi razred jer su tvrdili da sam mali, sitan, da je šteta da se opteretim školskim obavezama. Direktorica mi je dala da nacrtam kuću i drvo i to mi je pošlo za rukom. Jedva sam čekao da me pita slova jer sam znao i azbuku i abecedu. Otac me naučio i to sa njegovih kutija za cigarete! I, tako sam kao jedino dete koje je polagalo „prijemni“ pošao u školu. U školi mi je bilo fino. Bio sam odličan djak, tokom cele osnovne škole, uvek medju nekoliko najboljih u razredu. Škola mi je „išla“ iako sam bio lenj za učenje i više je to bila jedna prirodna (valjda) inteligencija i talenat. Ipak, milslim da je imalo nekog značaja to što sam za četiri razreda promenio desetak učitelja i nisam imao nekog svog učitelja kao većina klinaca. Ostalo mi je u sećanju i vreme prijema u Savez pionira. To je bio dogadjaj za sve prvake, pa i za mene. Pripremljene pantalone, ispeglana bela košulja i pionirska marama, svečanost za Dan republike....Otac je trebalo da me povede ali je padala kiša i on nije video razlog da mi sada po toj kiši idemo. Veli otac-možeš ti biti pionir i bez toga, evo ja ću ti zavezati maramu! I,tako, ja zbog kiše nisam bio zvanično u Pionirskoj organizaciji! Nikad nisam bio Titov pionir!
Rahmetli Izet sa sinovima, Omerom (lijevo) i Elmedinom
Ali, posle , nisam bio ni član Omladinske organizacije. To smo ovog puta otac i ja zajednički „odigrali“. On je rekao-mlad si ti da budeš omladinac. A ja sam mislio-u pravu je, kakav sam ja omladinac kad nemam još ni 13 godina? Ali u Savez komunista sam primljen zbog sopstvenog zalaganja. Sećam se i datuma-27.maj 1978. Godine. Bio sam treći razred Gimnazije. Ja sam bio dete iz tipične gradske, proleterske, dakle radničke i socijalističke porodice. Moja majka je bila udarnik na poslu, odlikovana je i medaljom rada. Otac je bio na radnim akcijama, gradio Novi Beograd, put Bratstvo-jedinstvo (Beograd-Zagreb), mostove kod Valandova...Medjutim, pripadao sam generaciji koja je stasavala i sazrevala u godinama kad su se u onom jugoslovenskom društvu počele uvidjati anomalije i nije ih bilo teško videti mladom čoveku, punom ideala, spremnom da se usprotivi servilnostima onih koji su „žmirili“ pred očiglednim. Kad sam se, u jednom trenutku, oslobodio te neke „stege“ okruženja, pa čak i roditelja, počeo sam intenzivno i slobodno da doživljavam sve oko sebe. Škola više za mene nije bila nešto važno. Počeo sam da učim, kako bi se reklo, samostalno, ono što me zanimalo. Kod komšije sam na tavanu našo stare ploče i preslušavao Fets Domina i Bič Bojse. Krenuo sam od početaka muzike koja me je posle celog života zanimala i koju sam voleo. Počeo sam, dakle, da „oslobadjam“ svoj mozak. To, na neki način, odustajanje od škole, bilo je vezano i za jednog profesora koji mi je sve četiri godine predavo fiziku i koji me je, iz njemu znanog razloga, u prvom razredu „odredio“ da budem vidjen za-keca! Pošto sam bio matematički smer to je bilo presudno da ja izgubim volju da budem dobar djak. Dovoljno je bilo biti solidan. I, kasnije, uopšte, kad bi me nešto zanimalo, ja sam počinjao „ od početka“, želeo da sve temeljno saznam. To je delovalo sporo ali je mene obogaćivalo.
Omer Duraković
Sećam se, bila je 1976. godina, kada sam na času sociologije, pred zapanjenom profesoricom i razredom, u razgovoru o novom Ustavu, rekao da Jugoslavije više nema.Da sada svaka republika može da se odvoji kad hoće! To je bila jeres. Na moju veliku nesreću, ja sam i doživeo da se to dogodi. Mogao bih biti sretan što sam, eto, tada, u tim godinama, bio toliko pametan ali ja sam duboko nesretan što drugi nisu bili dovoljno pametni da to spreče. Uopšte, ja sam prema svemu imao svoj stav, moguće da sam na sve oko sebe gledao previše „ozbiljno“. Ja nisam dozvoljavao da samo dižem dva prsta, da usvajam neke „zaključke“, želeo sam da iznosim mišljenje, i zbog toga sam navlačio gnev čak i svojih gimnazijskih drugova kojima je to bilo dosadno, smatrali su to nepotrebnim gubljenjem vremena. Medjutim, desiće mi se slično i na fakultetu. Na sastancima partijske organizacije, profesori se bore za parking! To je za mene bilo poražavajuće. Tako sam napustio Savez komunista. Mislio sam da u politici ne treba tražiti zadovoljenje ličnih interesa. Naravno, moguće je da sam ja sve shvatao preozbiljno pa su me čak i komšije i vršnjaci često nazivali „filozof“. Jer, ljudi u principu svemu prilaze sa-lako ćemo, to nije naš problem, drugi će to za nas riješiti! Većina je za šuplju „hajgaru“.
Omer "Omčo"
Istina je da se ta moja ozbiljnost prema svemu u praksi nekako drugačije prelamala na moj lični život. Kad sam trebao da izaberem fakultet, opet sam bio vodjen nekim svojim ličnim poštenjem, nekom objektivnošću. Nisam želeo da kao ostali lažiram dokumenta, objavljujem nevažeća svedočanstva, da bi se domogao fakulteta koji bih voleo. Odlučio sam da upišem mašinstvo i to u Skoplju jer sam imao tetku u Tetovu, znao sam makedonski i nije bilo tada problema da se ja sa relatvno skromnim ocenama upišem. Ali, ostao sam na tom fakultetu samo jedan dan. Pa, amfiteatar je bio pun, predavanje je bilo u toku a oni oko mene su uglavnom čitali „Sport“ ili slušali-kasetofon! Pomislim-ovde ti nećeš ništa naučiti. I otac me podrži. Veli-ne živi se iljada godini! Tako, već sutradan, odem da upišem Višu gradjevinsku školu u Užicu. Medjutim, beše tada popularna neka narodnjačka pesma-umoran sam idem sa terena....I ja shvatim-šta će mi ova škola, zar ja mogu biti terenac? Nisam mogao. Posle, sledeće godine, upišem u Sarajevu geografiju. Toje lak fakultet, nije nezanimljivo. Čak mi je dobro išlo, dao sam neke ispite ali na jednom se suočim sa istinom o znanju-moja koleginica ne zna šta je klatno! Veli, nije to učila na fakultetu! Pa, učila je u osnovnoj školi!!! Ja, demonstrativno odgurnem sto, izadjem, čujem profesora kako govori-kolega vam je dao ocenu ali se više nikad ne vratim na taj fakultet.
Tako sam se vratio u Prijepolje. Nisam bio gnevan ali jesam na neki način oponirao okruženju i ponašanjem i izgledom. Brada, kosa, mindjuše-sve je to kod većine stvaralo predrasude. Delili su etikete. Moguće da je to s moje strane bio izazov, čak i za veću sredinu nego što je Prijepolje bilo, pre dvadesetak godina. Ali, ja sam sve što sam radio-radio svestan svih posledica koje proizilaze iz toga. Ali, eto, ide vreme i klinci rastu i to klinci onih koji su me gledali kao „čupavca“, „mindjušara“, „hipika“ (što je ovde bilo potpuno pežorativno značenje) i ti klinci nose mindjuše, sede u kafani u kojoj i ja sedim, slušaju muziku koju sam ja uvek slušao i oni su „čupavci“ i ništa im ne fali. Pametni klinci, fina deca, bave se kompjuterima...To je moja satisfakcija.
Nisam nikad doživljavao sebe kao nekog Don Kihota, nisam smatrao da se borim sa vetrenjačama, ne verujem da sam ponekad bio i mazohista. Jesam bio, moguće, buntovnik i jeste trebalo malo hrabrosti i jeste bilo posledica po mene. Čekao sam godinama posao, mnogi su se zapošljavali sa gimnazijom na „ugledna“ mesta, zauzeli fina zdanja, stekli kobajagi zvanja....Mene su odbijali. Neki su govorili da im treba radnik a ne sveštenik. Samo zbog kose, iako sam godinama imao najveći broj bodova na Zavodu za zapošljavanje. I ko zna kad bi se zaposlio da nisam našao posao u beogradskom preduzeću. Bio sam jedini takav i nije problem bila moja kosa, moja brada, ni mindjuša da čak budem i biran u razne savete i odbore preduzeća koji broji nekoliko stotina zaposlenih širom Srbije. Naučio sam da su ljudi skloni da „beru cvece“ oko sebe, da se druže i pomažu iz koristi ili iz očekivanja neke koristi. Sa time se teško boriti. Ljudi se ulaguju jedni drugima. Ja to nisam nikada činio. Onda su, oni, valjda , digli ruke od mene. Nisam im bio potreban. Nisam imao nikakav pedigre, ali moguće da su bežali od mojih direktnih pitanja. Uvek sam želeo da razgovaram. Nikada da slušam i tapšem.
Ja sam ljudima pokazivao to neko pomalo zatvoreno, nekomunikativno, nekonvencionalno, neoportuno lice ali u mom životu se pojavilo pozorište. Dvadeset godina sam proveo u pozorištu, odigrao petnaestak dobrih uloga i pozornica mi je omogućila da izrazim sav svoj unutrašnji svet. U meni su bile knjige koje sam čitao, sve što sam osluškivao i gledao oko sebe, uvek koncentrisan na tu vrstu zapažanja. Sav taj neki moj duh pokazivao se na pozornici i to je bila moja satisfakcija. Ja sam svakoj ulozi, prilazio opet sa svom ozbiljnošću. Kad smo radili „Metastabilni graal“ ja sam želeo da saznam nešto o tome, o relgijskom mitu. Kad smo radili „Mikelandjela“ ja sam proučavao njegova dela...U svemu sam takav. Ja sam išao u likovnu sekciju koju je vodio Ića Porović da bih, ne naučio da crtam, već da bih naučio da gledam slike! Ipak, na pozornici sam doživeo trenutak istine. Pozorište jeste velika iluzija ali ako iznutra udješ u to-onda je to velika istina. Ja sam imao tu istinu. Desilo mi se mnogo toga lepog, i nagrade. Doživeo sam da mi jedan sveštenik, pred publikom, skine kapu i kaže-skidam ovu svoju popovsku kapu za ovo što si odigrao Omere! Bilo je to za ulogu u predstavi Nikolaja Koljade „Praćka“. Ali, iako je pozorište bilo jedan drugi svet, do njega su opet dopirali ljudi kojima je smetalo što ste tu našli svoj svet, svoje malo zadovoljstvo. Sa mnom nikada niko nije napravio razgovor, ni to ljudi nisu željeli javno da primete. Desilo se da reditelj donese tekst koji je sam napisao, sa glavnom ulogom lično za mene, a da ga direktor Doma revolucije nagovori da meni ne da tu ulogu i čak me izaci iz-amaterskog pozorišta. Zašto? Nisam klimao glavom, nisam ćutao, nisam to bavljenje pozorištem shvatao kao opsesiju, po svaku cenu, kao bekstvo iz provincijalne dosade.
Pa, kad bih mogao da kažem da je neki autor na mene presudno uticao onda bi to bio Meša Selimović i „Tvrdjava“ i Zuko Džumhur i njegova filozofija života. To me hrani, nadahnjuje. Želeo bih da odigram u pozorištu Krležinog Leona Glembaja. Nekada sam mislio da možda ne trebam da živim u ovom gradu ali ja sam tvrdoglav. Koliko sam tvrdoglav? Pa toliko da i dan danas navijam za Hajduk iz Splita. Ja sam birao put koji je tražio svesno žrtvovanje. Ama, ja sam „trenirao“ i za odlazak u vojsku. Ošišao sam svoju dugu kosu, i to do glave i dva meseca sam pre vojske sedeo satima na suncu. Želeo sam da budem spreman. Kao za uloge! Mislim da me gotovo niko u gradu nije shvatao. Barem je malo ko to ikada pokazao. Smetalo mi je to „odbacivanje“ sredine koje i danas osećam. Ali mene nije moglo ništa da iznenadi. Navikao sam, mnogo toga sam saznavao. Ljudi su ti koji nemaju vremena za sukobe mišljenja. Nisam naivan jer sve radim svesno. Ja jesam promišljen. I pomalo konfuzan. Ali sve oko sebe prepoznajem i mogu unapred da definišem. Valjda razmišljam neopterećeno. Moguće da je to sloboda. Ja se ne prestrojavam, ne presvlačim."
ČAŠICE
Naša dječija istraživanja prirode oko nas, kretala su se u granicama: Srijeteže-Guvno-Potok od česmice do bolnice-Pušina i dalje čak do kanjona Mileševke. Srijeteže smo posjećivali ne tako često jer je to bila priznata zona „mejdanaca“. Kanjon Mileševke u rejonu Mileševe takodje ne često, zbog daljine. Jednom je nas desetak išlo rijekom od manastira pa uzvodno, nekoliko kilometara , sve dok se moglo i dok nije postalo za nas djecu, opasno. Zbog konfiguracije kanjona dalje praktično nismo ni mogli. Naš cilj je ipak i najčešće bio manastir, ne kao objekt nego zbog drugih stvari. Govorili smo: “Hajmo do manstira!“ To je podrazumjevalo odlazak do rejona zadruga-kafana-most-manastir.To je to: ili zbog vašara povodom praznika, ili zbog odlaska u zadrugu da se proda koja kesa osušene gube, da se napravi jedna tura sa biciklom , da se beru zukve ili jednostavno, da se lunja.
Odlazak do manastira je bio zanimljiv i zbog krajolika kojim se prolazilo. Išli smo preko Bostana, starom džadom. Kad bi prošli zadnje kuće u Lukama ušli bi u rejon gdje oko puta nije bilo nikog ko bi mogao da nas gleda kako skidamo-ČAŠICE. Po pola sahata bi znali ostati pored jedne bandere, tražeći kamenje okolo i gadjajući u čašice na vrhu. One su bile od keramike, bijele, pomale i nije ih uopšte bilo lahko „skinuti“. Najpovoljniji je bio onaj dio puta od izvora (ispod puta, poznat po stršljenovima na stablu iznad njega) pa do Begovog mosta. Tu je bilo dosta krivina i moglo se brzo sakriti ukoliko neki auto (najčešće autobus) naidje. Za kamenje nije bilo problema, pored puta se nalazilo u izobilju. Bilo je direktnih pogodaka u čašicu, čulo se i vidjelo, medjutim to se nije brojalo. Bitno je bilo da se ona ,ako ne „skrca“, barem očehne odnosno da se odlomi jedan komadić od nje. To se pikalo. Dešavalo bi se da dok dodjemo do manastira, 5-7 čašica „zaplate“. Nije to bilo ni tako lahko, zaboli ruka od gadjanja. Brzina kojom se gadja je takodje bila bitna: što češće gadjaš veća je mogućnost da pogodiš prije nego drugi.
Posebno je bilo interesantno kad nas je više bilo u grupi jer se tad u pravcu čašice sruči “kanonada” raznog kamenja. Veliki problem nam je predstavljao kvalitet i veličina kamena za gadjanje. To je uglavnom bio putarski šoder, kamenje je bilo malo i lahko te smo zbog toga puno „dangubili“ oko čašica. Ako se htjelo gadjati boljim kamenom trebalo je sići pod put i izvaliti iz zemlje. Kod rijeke je bilo kamenja kakvog se htjelo ali je ona bila , za tu aktivnost, podaleko od puta. Čašice su bile dobra meta za gadjanje ne samo „iz ruke“ nego i iz praćki. Bolje mete nije bilo: hem se čuje kad “zveki”, hem se pogodak ponekad potvrdi i lomljenjem čašice. Gadjali smo čašice i iz vazdušne puške ali na taj način joj nismo mogli “dohakati”. A čašice su izgleda bile kvalitetne. Najviše što smo uspjeli bilo je da “oškrbimo” neki komad. Nikad se nije desilo da se potpuno razbije, odnosno uništi cijela. Da li je neko nekad oštećene čašice mijenjao-ne znam. Znam samo da smo ih ti godina-nagrdili!
Ferid-Ferko Durakovic
Rahmetli Arif Kaljača
Ovaj tekst koji je naš Ljilje (Haris Kaljača) napisao i putem email-a mi spremio ne može biti jednim „klikom“ nakon čitanja izbrisan. Ovo je jedna priča o porodici Kaljača koja treba ostati zapisana, koju treba čitati i sjećati se, nama svima dragih komšija i prijatelja, Kaljača s Brijega.Tekst je prenešen u cijelosti, bez izmjena i dopuna.
Dragi Ramize
*Vrlo rado te se sjecam i lika i ponasanja.Bio si uvijek stasit i fizicki i
po ponasanju,bio si dika mahale i za ono vrijeme i okruzenje obavljao jedan
casan posao.
*Medutim sve se okrenulo naopako i krenulo drugim smjerom od
ocekivanog.İmali smo nesrecu da smo zivjeli u jednom vremenu i bili svjedoci
istorisjkih promjena svega, od karata drzave preko uredenje istih itd itd.İz
danasnje perspektive kao narod smo veoma veoma lose prosli u svemu , a mi
pojedinci cinimo narod.Duga prica
Ostalo nam je da se snalazimo na 'cetiri strane svijeta' daleko od svojih u
nekim nepoznatim i tudim zemljama,novim okruzenjima novim obicajima,jezicima
i adetima na koji smo htjeli ili ne morali se navici ( ja licno samo
djelimicno ili onoliko koliko je bilo potrebno za normalno funkcioniranje
zivota).Kaze izreka da covjek se najbolje osjeca i najprirodnije u mjestu i
zemlji ( topraku) gdje je prvi put udahnuo vazduh i popio vodu.Sa tom
konstatacijom se potpuno slazem i osjecam je.
Nesto o sebi i svojima
*Ja sam 92 bio apsolvent na Masınstvu u Tuzli,Muriz je bio za vrsio 89
Rudarski fak i poceo raditi u Putevima kod rahmetli Baba.Kada je pocelo ono
ludo vrijeme ja sam se vratio u Prijepolje ( jer sam u Tuzli bio u
studenskom domu) tamo ostao do kasne jeseni nemajuci kud.Muriz je sve
ostavio i otisao u Svetsku a ja na jedvite jade dobio njihov pasos i u
potpuno neplanski u decembru 92 dosao ovdje.Ponovo sam ucio prvo jezik a
zatim nastavio studıj i diplomirao 94 godine i poceo raditi. Upisao
posdiplomski koji nazalost zbog tezine zivota i rada nisam okoncao.Ozenio se
95,prvo dijete dobio 97 drugo 2002 .Ovdje je zivot surov i sirov.İstocna
varijanta jednog Americkog sisitema zivljenja gdje si prepusten sam
sebi.Nema socijale nema pomoci.Ako nemas umri na sred dzade niko ti nece
pomoci.Ja ovdje nemam rodbine nekog blizeg ko bi mi pomogao bar na pocetku
ali uz boziju pomoc,jednim velikim fanaticnim ali postenim radom,odricanjem
od svega u zivotu dosao do svoje firme sa 25-30 uposlenih .Radio sam kao
inzenjer vise od 5 godina a onda sasvim slucajno poceo raditi u medunardnom
transportu.Svoju firmu sam napravio u 12- tom mjesecu 2002 .Od 2007 imam i u
Ljubljani svoju firmu ( sa dva uposlena) tako da sam cesto tamo.Upravo sam
sinoc dosao iz Ljubljane.Sve sto sam postigao ( nije to nesta aman sto bi
rekli ali je covjeku njegovo najdraze) postigao sam svojim radom trudom i sa
halalom sto je najvaznije.Znas kako smo mi nasi ljudi vaspitani u postenju i
patrijahalno.Takav sam i ostao.
Kada god prodem N.Mestom sjetim se tebe da si gore zivio i radio.İma u
fabrici Danfoss Comressors ( nekadasnje Gorenje) u Crnomelju radi jedan
Smail Fazlic iz Bosne i mislim da je rekao da te poznaje.Bio je podoficir
ako se dobro sjecam da mi je rekao.Onaj p.puk Mitrovic je valjda ostao gore,
u penziji je kako su mi rekli ovi neki Slovenci koje poznajem iz N.Mesta.
Muriz je bio u Cerklju u vojsci i stalno spomınje kako si ga lijepo
prihvatio i ugostio kad ti je kao vojnik dolazio u N.Mesto .
Baba sam izgubio 2006 godine 20.07.Jednostavno tezina i nekretanje su dali
svoj danak.On je bio kao sto sam znas covjek
kafane,kahve,drustva.hajgare,sofre i nije mnogo mario za svoje zdravlje.Da
se pojede,popije da je u drustvu,da ne seta nego da se vozi autom.Nije bio
obolio od neke neizlijecive bolesti nego jednostavno od su organi poceli pod
tezinom i godinama ( nisu neke 68) da otkazuju i bio je zadnje 2 godine
stalno kod doktora.Zadnjih 5-6 mjeseci je bio pao na postelju.
Sve troje djece nastojimo sto je moguce vise da majku pazimo da bude
okruzena paznjom koju vise nego zasluzuje i toplinom kojoj je raduje
.Saljemo djecu ljeti kod nje u Prijepolje.Zimi je u Sarajevu ,uzao sam joj
neki stancic sa grijanjem.Tu su mi daıdze blizu i stalno joj neko ima.Ode
ponekad kod Muriza.Dina je u Frankfurtu udata za Nadzada Dzanovica ,İzetovog
sina sa Klika.Fino se slazu i imaju troje prekrasne djece.Reci cu joj da ti
se javi.Bio joj je komsija i cesto navracao rahmetli Sane Cekrlija.Dodu mi
kod majke Murat i Dulka,oni su heroji dvoje muske djece u zemlju dadose a
moraju zivjeti.Njih je vjera odrzala da ne polude ili da im srce ne pukne.
*Ono na slici nije moja sestra Edina- Dina Dzanovic rod.Kaljaca.Ono je neka
druga cura,zena koju osobno ne poznajem ili ne mogu da se sjetim.
*Ja cu pretrazit svoj album pa cu ti poslati neke slike da ih uvrstis u
galeriju.Naci cu nesto sto sjeca na nas komsiluk,nesto malo starije.
*Kolika su ti djeca,cime se bave ili su jos u skoli? Kako si ti sa
zdravljem? Kako deveras sa poslom,jesi uradio zivot koliko je to moguce u
tudini?Cujes li se sa rodbinom ( Ferkom,Omcom,İckom) ili dodu li ti Medo i
ostali? Ggje su Remzova djeca,dodu li ti? Kako snaha devera? Ferka sam
volio,meni i Murizu je u neku ruku bio idol po inteligenciji i uspjesnosti u
srednjoj skoli.Zamisli da ga nisam vidio mozda koliko i tebe Majka kaze da
rijetko dode.Ali svaki put obavezno se navrati bar u avliju i ispita za sve.
Ovog puta ovoliko,imam dosta obaveza nakon odstutnosti.
Da se da bar jednom nedjeljno kad ugrabimo vremena malo promuhabetimo i
napisemo koju rijec.
Selam i pozdrav tebi i porodici
Ljilje
Medo Durakovic "francuz
Mirsad Sadiković-Zec
Sama činjenica da ga ljudi oslovljavaju gotovo isključivo po nadimku, govori o simpatijama. Zec je, tako, neko ko izaziva osmehe, ko širi oko sebe vedrinu i komšijsku prisnost.
Moja roditeljska kuća bila je izmedju Mahale i Musale. Nekako smo se svi družili. Lopta, Srijeteži, Pušina, virovi po Mileševci i po vas beli dan u reci. U deset minuta do dva sata, kad bi otac dolazio s posla, svi bi bili na ručku. Ko je zakasnio-nije mu se više prinosilo. Predveče se znalo-lopta na stadionu, na pomoćnom terenu, jer je gradski stadion tada bio na Brijegu. Leto je bilo za kauboje i žmurku, a zimi se izlazilo na Provaliju jer smo tamo imali dobru “vozu”. Sanke je slabo ko imao, vozili su se bobovi i ligure, a najčešće-na noge.
Detinjstvo je veliko poglavlje u mom životu i rado ga se sećam. U našoj kući je bilo šestoro dece, u komšiluku kod Muškića takodje šestoro, kod Šendelja osmoro, kod Pilahića petoro, kod Tomaševića četvoro…Interesantno je u porodicama sa puno dece. Evo, mi smo i danas veoma bliski, slažemo se, često se okupljamo. Tako leti, majka donese tepsiju pite, najčešće od krompira ili sira i nema veze čija je majka i čija je pita-svi zakače po komad. Hleb se nije kupovao, pravio se domaći, pa se namaže pekmeza. Bilo je to pravo druženje i čini mi se da i sada jednom dušom dišemo. Još se držimo komšijski. Danas su ljudi postali malo “tijesni”, televizija je malo zatvorila ljude, ali je taj naš kvart zadržao do danas to duženje i tu dušu.
U parku na Mejdanu
Tačno je da sam uvek voleo životinje i da sam imao puno zečeva. Uvek smo imali jednu ili dve krave. Mnogo sam se obradovao kad je doneta odluka da se ne može držati stoka u gradu. Imao sam mačku, obavezan je bio cuko u avliji. A ja sam imao i zečeve. Ali, nisam zbog toga dobio nadimak. Moj drug Dragan Novaković, koji je sa mnom bio u razredu kod učitelja Leka i ja, znali smo da mrdamo ušima. Medjusobno smo se zbog toga zvali-zec.On posle otišao u Beograd, a meni do danas ostao taj nadimak. Ja se ni sam ne okrećem kad me neko zovne imenom. Svi me gotovo zovu nadimkom.
A to sa stokom u gradu…Morao sam da vodim kravu kući, a ja već osmi razred. Družio sam se tada najviše sa braćom Popović (Ilija i Blagoje), Jasminom Šehovićem, Darkom Joksimovićem i Mirom Mustajbegovićem. Oni svi na korzo, a ja vraćam kravu s livade preko mosta i to ne smeš preko visećeg-zabranjeno, nego preko šarampovskog, pa onda kroz ceo grad. A što je najgore-dizala se kocka sa glavne ulice, pa se korzo preselio na donju ulicu pored Lima. E, to su muke bile, ceo grad korzira, nemaš gde da se sakriješ, a nekako je uvek meine „kačila“ ta „druga smena“ sa kravom, nikako braću. Tako je krava nestala iz mog života opštinskom odlukom (smeh)!
E, gimnazijski dani su divan period u mome životu. Ne može se, Indira, naučiti da se druži. Od malih nogu moraš da imaš taj ambijent. U našu kuću je svako od nas mogao uvek da dovede druga, drugaricu i sa tim druženjem se raslo. Ja se do danas ni sa kim nisam posvadjao i smatram to normalnim. Ja sam ponavljao u prvom razredu gimnazije iz ruskog jezika ali posle nisam više imao nikakvih problema i čak sam u četvrtom razredu bio vrlodobar i čini mi se da je tada majka dobila šećer od iznenadjenja (smeh)!
Reč druženje jeste česta u ovom našem razgovoru. I to i jeste najvažnije u mom životu. Družio sam se tih godina sa Jovanom Ljuštanovićem, Kenanom Softićem, Acom Zejakom, Etkom Bajramovićem, bili su tu Lolo Cvijović, Čabro….Gimnazijalci su tada davali ritam gradu: sport, muzika, moda, kulturni sadržaji. Milenko Cvijović je recimo bio disk džokej a ja sam mu bio pomoćnik iako nikako nisam mogao da naučim te engleske grupe…
Moj odnos prema muzici!?!Pa, kod nas u kući se pjevalo. Posle je Kenan svirao gitaru, pa smo se okupljali u parku i do kasno u noć se pevalo. Volim da zapevam. Lakše mi je da pevam nego ovako da pričam (smeh). Imali smo tada i grupu, sviralo se, pevalo, recitovalo, pisale se pesme. Ne , ja nisam pisao. Ja sam više bio podrška! To je “bastalo” Kenu, Jovu, Acu. I danas retko slušam poeziju.
Celo to društvo otišlo je da studira i gotovi svi su završili fakultet. Profesori su imali poverenja u nas. Imali smo dobre profesore-profesorica Marija, profesor Pleskonja, Branko Nestorović, Memo Kratović, profesor Nejkov, profesorice Zaga i Zana- svi su imali poverenja u nas jer smo mi, pre svega, bili vaspitana deca!
Kako sam odabrao taj neobični fakultet? Hm…ništa nisam znao o hortikulturi. Kad sam došao u Beograd, sačekao me je na stanici Jovo Ljuštanović i ja sam tu odlučio da upišem Poljoprivredni fakultet jer se nije polagao prijemni a i onako na većini fakulteta su se prijavljivali samo odlični djaci. Upišem smer mehanizacija ali meni to bilo teško. Kakvi vektori i integrali!!! Prebacim se na hortikulturu. Voleo sam i onako biologiju. Mada, u stvari, nismo mi imali neke velike ambicije. Nije se tu mnogo ni razmišljalo šta će se upisati. Često se rezonovalo-idem u Beograd da studiram, da budem u velikom gradu, da vidim, da upoznam, da se družim, pa šta bude. Ma, u našoj studentskoj sobi je uvek bilo barem po šestoro. Prijepoljci su zaista bili popularni tada u Studenjaku. Imali smo taj tam-tam, imali smo gramofon i česta su bila „sijela“. Taj bubanj smo nosili i na utakmice jer nas je polovina bila „zvezdaša” a polovina ”partizanovaca”. Pa, onda kad igra “Hajduk” iz Splita stignu navijači iz Prijepolja, pa kad igra Sarajevo, dodje kod nas Kenan iz Sarajeva, ili Badžo Ičelić stigne iz Banja Luke…
A hortikultura…Ja sam je zavoleo. Najviše je na tom smeru bilo Vojvodjana. Nas je u grupi bilo sedmoro. Sve devojke i ja jedan. Moje koleginice su bile iz Splita, Petrinje, Niša, Beograda, Trebinja. Bio sam miljenik (smijeh). Na fakultetu sam upoznao kulturu gajenja cvijeća. Biljke su čudo. Drugovi su u početku teško izgovarali naziv mog fakulteta, pa su govorili da studiram- sportikulturu!
Prijepolje nije baš bilo grad sa tradicijom negovanja cvijeća, ali nije da nije imalo cveća. U gradu je postojalo čak nekada i društvo koje se bavilo estetikom grada. Sardona je bilo svuda, bosioka, „lepe žene“, ali je malo bilo sobnog cveća u kućama. Više je cveća bilo u avlijama, a po javnim površinama gotovo ga nije ni bilo. Kad sam došao, ja sam želeo da Prijepolje pretvorim u cvećaru. Zaposlio sam se 1983. godine i prvo što sam zasadio bio je drvored breza i crvenog hrasta pored Lima. U jesen 1984. zasadili smo Petlju jer je tamo bila “prlija”, a onda Železničku stanicu. No, lako je zasaditi, ali ako nema pažnje-ode trud. Mora čovek da se posveti biljkama, ali mora i sredina, a dešavalo se da mi zasadimo i sutradan nadjemo polomljene mladice. Velika je to sekiracija.
Bez velikog rada nema rezultata, ali da bi se uredili veliki javni prostori u gradu trebaju pare. Nama je problem da obezbedimo i sezonsko cveće, iako bih voleo da imamo deset rondela, na svakom finom mestu u gradu, da se menja kako pristignu sezonske vrste. A mi zasadimo u maju i to je sve do oktobra. E, kad bi bilo drugačije i narod bi onda više kupovao cveće. To je i pitanje tradicije. Pa, mi u bolnicu više volimo da odnesemo keks bolesniku nego cveće.
Normalno je da me ljudi vidjaju da sadim i da kopam jer šta bi drugo inženjer hortikulture radio? Nije to poza. Kome to ja da šefujem, kad sam uvek imao dva radnika i naravno da neću sedeti u kancelariji već ću biti sa njima, da pomognem, da budem uz njih. Ovo je moj grad i ja volim svoj posao.
U kući imam normalno cveće. Dvosoban je stan i ne možeš deci uzimati prostor. Pravim te cvetne aranžmane, lovim drveće po reci, skupljam po šumi. Panj, klada-sve to može da se iskoristi za prirodnu žardinjeru. Treba imati samo još smisla za boje i vrstu cveća. Ja jesam vezan za prirodu, za reku, volim životinje, bavim se ribama. Moguće je da sam detinjast, da odbijam da odrastem. Ne žurim da porastem. Retko se ljutim, ne umem da se svadjam. Mislim da je ljubaznost vrlo važna u komunikaciji. Volim da pozdravljam ljude, volim srdačnost, volim da ih posjećujem i u radosti i u žalosti. Odlazim redovno na sahrane jer to smatram dužnošću. Sve je to moja potreba da budem s ljudima. I moja obaveza.
Zapisano 22.oktobra 1999
Jedna meni izuzetno draga i mila osoba koju iznad svega cijenim i postujem i puno volim.Moja draga Tetka da mi pozivis jos puno godina u zdravlju i rahatluku zele ti tvoja Satka i Beli.
HAJRA DURAN
T e godine kad sam se ja (Ramiz) rodio, Hajra Duran je već radila u gradskoj biblioteci. A za nas, djecu s Brijega, bila je biblioteka nešto posebno, nešto pismeno, nešto što je puno znanja. Hajra je bila za nas gospodja i te kako! I evo tek sad, nakon što je Indira Hadžagić-Duraković objavila u svojoj knjizi „Moj svet“ ovaj tekst koji slijedi, upoznajem Hajru, komšinicu, malo bolje i budim sjećanja na taj period kad sam dolazio u biblioteku kao dijete, tražeći od Hajre lektiru koju je trebalo obavezno pročitati za raspust.
Indira je ovu Hajrinu priču zabilježila 31.Jula 1998
Mileševa posle obnove 1863-1868. Levo: zgrada škole, u sredini Stari konak, desno crkva bez zvonika, koji je kasnije sagradjen.
Dom je bio u prostorijama manastirskog konaka. U prizemlju je bila trpezarija, vešernica i učionice, a na spratu spavaonice. Rad Doma finansirale su opštine iz kojih su dolazila deca i to uvek i nije bilo baš redovno. To je značilo i da je Dom imao skromne prihode , pa je valjalo racionalno raspolagati sa svime. Verovatno zbog tih finansijskih poteškoća Dom je i rasformiran 1954.godine. U tom Domu za nezbrinutu decu i ratnu siročad bilo je uvek oko 70 devojčica i dečaka i za vreme njegovog rada prošlo je barem 700 ili 800 dece iz svih krajeva Jugoslavije. Zanimljivo je da su svi oni završili tu školu i otišli dalje na školovanje. Mahom je to bila Učiteljska škola u Novom Pazaru.
Meni je u domu bilo lepo.Uostalom, nisam ni znala za bolji život. Vaspitači su bili ti od kojih se sve očekivalo i većina je imala strpljenja za sve nas. Ipak, sećam se i sada, posle toliko godina, Stane koja je bila pravi diktator. Još pamtim njene batine. Verovatno i zato što su bile jedine. Jer, ja nisam bila nestašno dete, bila sam dobar djak, volela sam da čitam, da recitujem, pa čak sam i glumila u nekim skečevima i dobijala pohvale. Pedagoški rad je i inače u Domu bio izuzetan, čak i kad se zanemare teške prilike i vreme u kome smo živeli, vreme neimaštine i odricanja. Naši učitelji su organizovali takmičenja i priredbe i mi smo mogli i da se istaknemo i da pokažemo šta znamo.
Istina, postojala su i stroga pravila ponašanja. Bilo je i kazni. Ali dobijali smo i poklone za nove godine. Skromne, ali poklone.Čak, moglo bi se reći da smo bili i u boljoj situaciji od neke dece iz grada jer smo dobijali i lepu odeću i obuću.Da sam bila kod rodbine, bila bih lišena svega toga. Svi smo mi bili jedna velika porodica i to mi se dopadalo. S vremena na vreme bi morali da odemo u neku imućniju porodicu i da neko vreme provedemo u toj porodici. To mi je bilo vrlo teško i jedva sam čekala da se vratim u svoj svet.
Moguće da je na mene upravo uticalo to što sam rasla u jednoj takvoj ustanovi. Moguće da sam zbog toga uvek bila tiha, da nikad nisam bila ni razmažena, ni hirovita. Učili su nas da budemo pošteni i vredni i to su u celom mom životu za mene bile i najveće vrednosti. Mislim da je tako bilo i za većinu domaca. Posle mnogo godina, sreli smo se 1984.godine.Mi, domci. Bilo nas je iz Prijepolja, Nove Varoši, Pazara, Dubrovnika, Ljubljane, Splita, Sarajeva...Nas dve stotine. I većina je završila uspešno svoje škole. Neki su zanatlije, neki profesori, učitelji, lekari, pravnici. Bila je to moja uspešna porodica na okupu. I sada, kad sam u penziji, mislim, kad bih imala puno novca, otvorila bih takav jedan Dom.
Kad sam završila tu školu u Domu, na preporuku Čeda Nestorovića, otišla sam u bibliotekarsku školu u Beograd.Bio je to-pravi poziv za mene. Bila sam nežna i krhka i ja sam od srca ceo život bila zahvalna mome vaspitaču što je umeo tako dobro da proceni. Dakle, 1957.godine ja sam otišla za Beograd i to je za mene bilo nešto nezamislivo. Imala sam svoju stipendiju.O, da skromnu. Od nje sam mogla da platim internat i tramvajsku kartu. Najveći moj luksuz bila je crna kecelja sa belom kragnom. A to je, znate, bila škola koju su pohadjale mahom devojčice iz imućnijih porodica. Ali brzo su me prihvatile i izlazile mi u susret ako bi mi nešto trebalo za neku priliku. Uklopila sam se iako sam često bila usamljena. Ali, živiš kako možeš, odnosno, kako moraš. Nema ti drugog.
Radovala sam se dolasku u Prijepolje. Posebno igrankama u Omladinskom domu (Gradska kafana danas). I bila sam jedna od boljih plesačica (smeh). Imala sam i veliko društvo.Tada smo se i inače, mnogo u gradu družili. Kad nije bila igranka, bio je korzo, pa onda plaža na limsklim “bukovima“. Bilo je i halačine. Dobro, ja ovako sitna-čuvala sam uglavnom stražu!
Kad sam završila školu počela sam da radim u Gradskoj biblioteci i čitaonici koja je bila gde je sada Šah klub, dakle na Glavnoj ulici, na korzou. Bila je 1961.godina i tu se sve dešavalo. Istina, želela sam da nastavim školovanje, ali je ta Visoka bibliotekarska škola bila samo u Rusiji a mi nismo imali tada razmenu studenata sa Sovjetskim savezom i..eto..Pa, jeste i do danas su bibliotekarsku školu završile svega dve-tri osobe iz Prijepolja.
Biblioteka je bila prostor koji mi je odgovarao. Prostor tišine. Bilo je tu i skučeno i imalo dosta vlage. Želela sam lepšu biblioteku, ali svet tišine je bio divan. Tu se moglo i naučiti i saznati. Mnogo je i divnog sveta dolazilo tada u biblioteku. Sećam se uvek direktora Gimnazije Joža Kosa, koji je bio jedna kompletna ličnost. Satima smo mogli da razgovaramo. Ili Muhameda Čelebića. Još pamtim te razgovore, u tom kutku koji je bio izdvojen i netipičan. Tu su se održavale i književne večeri, čitale novine. Sedamdesetih se mnogo više čitalo nego posle. Bio je nekako mirniji i staloženiji život. Kroz knjige i druženja u biblioteci upoznavala sam svoje sugradjane na drugačiji način. Znala sam čitalački ukus većine, preporučivala knjige. Na neki način, u skladu sa onim što sam učila u školi, ja sam uticala i na čitalački ukus pojedinaca, posebno onih mladjih kod kojih je važno da se taj ukus ne formira na lakoj literaturi. Tako se formiraju kasnije i mišljenje i stavovi o životu. Jeste, tada smo radile samo ja i Ruža Purić, koja je otišla u penziju pa sam ja ostala sama i bila i upravnik. Trudila sam se da nabavim knjige i po željama čitalaca. Uostalom, kroz celu biblioteku prošlo je nekih desetak radnika, za mojih 30 godina rada.
Dobijala sam nagrade. „Surepova“ je na posebnom mestu. Dobila sam i Zlatnu značku Kulturno prosvetne zajednice Srbije. Ali moja najveća nagrada su moji čitaoci. Oni su mene poistovećivali sa bibliotekom, pa kad me vide na ulici, pitaju: “Radi li biblioteka“! Mnogo sam tada putovala, mnogi susreti su bili. Bila sam u mnogim savetima, delegat u raznim telima. I čini mi se da sam za sve imala više vremena nego za sebe i porodicu. Sad mi je žao zbog toga. Moj životni ideal se ispunio u tom radu ali u onom materinskom delu-nije. Možda se ja nisam mnogo promenila za svet ali život je tekao sa mnogo trauma. Velikih. Zato sad kroz unuke mnogo toga nadoknadjujem.
Penzionerski dani traju. Ne, ja ne znam za dosadu. Ali malo mi je žao što me se retko sete u biblioteci. Samo kad dodjem da zamenim knjigu, onda pitaju hoću li kafu. A ja iz revolta, kažem da neću. Ima raznih povoda da me se sete. Teško mi pada što sam pomalo zaboravljena od kolega. Mislim da to nisam zaslužila.
TROKOLICA
Mi sa Brijega imali smo najbolju zimsku „VOZU“, od česmice pa sve do Musale, i to je bilo priznato. U letnjem period vozilo se i dalje ali ovaj put ne na sankama i bobovima i ne na “VOZI” nego na TROKOLICAMA , na Borku.
Trokolica Meše Kriještorca stara oko 37 godina
Najbolju i najbržu trokolicu imao je Meša Kriještorac . Na tome ima zahvaliti bratu Rifatu koji je radio kao vozač te mu nabavio odlične kulagere i bratu Husu koji odlično majstoriše. Medjutim, sam spust prema Mejdanu, od kuće Muhameda Zaimovića pa naniže, izvodio je neustrašivo i umjetnički Meša, koji je i stanovao na Borku te bio neprikosnoveni “Car trokolica i kulagera”. Nepobitni dokaz ove tvrdnje je i ova original Mešina trokolica stara oko 37 godina, valjda i jedina iz tog vremena koja je sačuvana u Prijepolju a sigurno i šire. Ova trokolica po izjavi očevidaca ni nakon toliko godina ništa nije izgubila na svojoj originalnosti, stabilnosti i kvalitetu.
Glavna stvar je bilo, pronaći 3 ispravna i dobra kulagera. Atraktivnije trokolice su bile one kojima je prednji kulager bio veći te samim tim prednji dio bio visočiji. Ostali dijelovi su bili jednostavni: daska i dvije prečage. Trokolica je stvarala na asfaltu izuzetno veliku buku a upravljalo se-nogama i rukama! Rukama se pridržavalo uglavnom za dasku i time održavala ravnoteža. Voza na Borku je bila odlična: u početku velika pa onda blaga nizbrdica a moglo se, kad nije bilo saobraćaja, u jednom spustu bez odgurkivanja stići i do Sahat kule na Mejdanu.
“Šta tandrčete toliko, haj bježi odavde!” prosvjedovali su stanovnici Borka ponekad ali u cjelini, imali su razumjevanja za nas djecu. Mi sa Brijega smo bili u manjini, najviše su duraci išli na tu vozu a imali smo i solidne trokolice. Trokolica je vrlo nestabilno prevozno sredstvo i bio je uspjeh spustiti se do Mejdana a da se ne prevrne. Bio je dovoljan samo jedan nagli pokret nogama, odnosno “volanom” pa da se prečagam zapara asfalt i preturi s trokolice. Dogadjalo se i da u toku vožnje spadne neki od zadnjih kulagera i slomi se prečaga. To je značilo: trokolicu pod ruku i podvijenih ušiju bježi kući I popravljaj. Trokolica je mala i lahka ko ligure.
Najstarija i možda jedina sačuvana trokolica u Prijepolju a i šire
Ponekad smo znali otići i na Čair te se spustali na vrlo opasnoj stazi od bolnice do pijace ali ne u jednom komadu jer je brzina koju je trokolica na tom nagibu razvila bila više nego opasna. Kad bi se podobro”zahancali” namjerno bi skrenuli, odnosno zakočili i tako nekoliko puta.
Trokolica paše uz naše djetinjstvo “ko šipka uz bubanj”.
Edin Bajramović Pimpil
Jedan od najvećih sportista s Brijega bio je nesumnjivo rahmetli Edin Bajramović.
18.maja 2009-e u 41 godini života iznenada je preselio na ahiret naš Edin, najbolji prijepoljski rukometaš, divan sin i voljeni otac, suprug i komšija. Prijepoljski sport ostao je bez jedne od svojih najvećih legendi. Smrt ga je zatekla u Baru gdje je živeo od 2005-e.
Edin će ostati upamćen kao vanserijski talenat sa čijim je igračkim sazrevanjem sazrevao i prijepoljski rukomet. U jednom trenutku rukometni klub Autokuća bio je član Druge lige i to je vrijeme koje će ostati u sjećanju ljubiteljima sporta po vrhunskim rukometnim predstavama koje su punile sportsku dvoranu. Glavni protagonista tih sjajnih predstava bio je upravo rahmetli Edin.
Nemilosrdno je tresao protivničke mreže i dizao publiku na noge. Statističari su zabilježili da je u svojoj 16 godina dugoj karijeri ( 15 godina u Prijepolju i godinu dana u Priboju) postizao više od 200 golova po sezoni, čime je postavio rekorde koji zadugo, ili nikad, neće biti oboreni. Kapiten, pravi vodja i jedan od najboljih sportista Prijepolja ukopan je na groblju Kosovac, na Brijegu, uz prisustvo velikog broja sugradjana, bivših saigrača i predstavnika više rukometnih klubova jugozapadne Srbije i Crne Gore. Na Brijegu je rodjen, tu je odrastao, tu je i ostao.
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Srbije, Prijepolje je 19. oktobra 1949. godine proglašeno GRADOM
Nema definicija naučenih napamet kad je reč o gradu. On je grad onoliko koliko si ti u njemu autentični građanin. Grad je, pre svega, mesto u kome ljudi žive i kome ljudi daju svaku sadržinu i smisao. LJubav koju žitelji grada osećaju prema njemu, čini grad lepim. Briga i pažnja prema gradu, čine grad prijatnim. Navike, običaji, određena pisana i nepisana pravila, čine grad specifičnim. Pedeset godina...
Moralo se od nečega početi. Recimo - od sokaka i uličica, koje su nekada delile Grad na mahale i čaršiju, na kojoj se dešavao sav "poslovni" život, satkan od dućana, mahom ćepenaka, ponešto zanatlija i trgovaca i po kojom mehanom. Grad je bio sav u prašini leti, kad se navali "bugija" s Prla, a zimi u blatu, kad počnu da jurišaju potoci ka malom Gradu koji bi se sav preplašen zgrbio među brdima. Tako je to bilo pre 50 godina, čega će se sećati i pokojni slikar Mića Popović, kad je prvi put prošao kroz Prijepolje. Gradski oci su doneli odluku da sa glavne ulice nestanu rupe i blato i tako je Prijepolje dobilo kocku. Bili su Prijepoljci ponosni na kocku. Ličila je ulica na gradsku, na ulice kakvih je bilo po varošima Srbije. Pa još i rasveta...
Priča o Gradu je neodvojiva od priče o njegovim zanatlijama. Bilo je opančara, obućara, mutavdžija, kovača, abadžija, berbera, sedlara, grnčara, poslastičara, fotografa, leblebdžija, časovničara, ćurčija... Bilo tih zanatskih radnji, sve duž glavne ulice, registrovanih s početka pedesetih. Zanatlije su bile sastavni deo Grada. Naravno, nestajaće ih postepeno. Nestaće terzije, za koje se kazivalo da imaju lep zanat, nestaće kazandžije i kujundžije, više nikom nije trebalo bakreno posuđe, niti ukrasi za kosu. Nestaće mutavdžije, nije više bilo vreća, ni bisaga, ni zobnica. Bojadžije će odolevati napadu, po koji kovač. Od ćilimarskog zanata neće ostati ništa čim su prvi tepisi ukrasili sobičke i proterali živopisne ćilime, serdžade, šustikle. Pedeset godina u Prijepolju će se najviše zadržavati berberi, po neki obućar, po neki zlatar i redak časovničar. Tako Grad napušta ovaj vek gotovo bez zanatskih radnji.
Pre pedeset godina znalo se da se kultura, istorija, arhitektura čuvaju zarad kontinuiteta života koji tako ima svedočanstva o lepotama i strahotama vremena koje prolazi i ostavlja svoje neizbrisive tragove na gradove i ljude. Donoseći, a često i odnoseći sa sobom...
Tako, malo pošto je Prezidijum Narodne skupštine Srbije Prijepolje proglasio Gradom, gradska vlast je upriličila intenzivne radove na obnovi vrednih spomenika. Najpre, naravno, Mileševe, čiji su zidovi bili ruinirani. Odmah je popravljena Sahat kula jer, rekoše, njen sat nije radio samo za vreme okupacije. Odmah je popravljen i spomenik Oslobodiocima u Vakufu, kao sećanje na majora Iliju Radovanovića Granatu. Gradi se Park Heroja, konzervira se jedinstveno svedočanstvo stradanja i podiže spomenik 4. decembar. Konsultuju se stručnjaci. Etnolog Rabija Hasanbegović piše da se moraju neke stare i retke kuće zaštiti jer one svedoče o vremenu, načinu života, odnosima prema ženi i komšijama. To su kuće koje imaju kapidžike, haremluke, hamandžike, koji su bili preteče kupatila, koje imaju raskošne kamerije i doksate, avlije sa cvećem i voćnjacima. To se odnosi i na konake i čardake, hamame kao i jedinstveni karavan - saraj u centru grada koji je prava retkost. Spominju se, pre pola veka, Hadžipetrovića han, Mezildžića konak, Veseličića kuće, Minića han, čardak Zejnila Jukovića, star 250 godina, Rušidagin han...
Jedno od prvih preduzeća u Gradu bilo je Autostransportno. Ono je vršnjak Grada. Bio tada jedan autobus i dve linije. Išlo se do B. Polja, Pljevalja, malo do Sjenice i Priboja. Posle i do Beograda i Sarajeva, i Užica. Putovalo se satima ali šoferi su bili najomiljeniji ljudi u gradu. O njima su se i legende pričale. Blatnjavi ili prašnjavi grad, šćućuren u svojoj izolovanosti i slabom druženju sa svetom, slušao je priče šofera otvorenih usta. Priče o drumovima, gradovima, ženama i kafanama, pevačicama i konobaricama su bile ko nikad dosadna serija koju je gutala doživljaja gladna varošica, koja je htela da postane Grad. Prijepolje tada imalo i svoju Autobusku stanicu. Bila ona kod čuvenog hotela "Polimlje". Pa kad putnici stignu, pa se raskomote uz ćevapčiće na terasi što gleda na Lim... Bila to gradska reprezentacija... Posle dobili novu Autobusku dole, ispod varoši. Bili tu peroni, čuvena biletarnica u kojoj vam je još čuveniji Kadro mogao srediti za mesto kod vozača. Bio i bife. Tu su šoferi nastavili svoje priče, ovoga puta začinjene specijalitetima sa banja i mora jer su drugarice bile neodoljive sa trajnim ondulacijama i cicanim haljinama. Bivalo toga...
Onda je srušena Autobuska i nikad više Grad nije dobio Autobusku stanicu. Dovijalo se, kisnulo se, putnici cvokotali, izbacivali ih i ubacivali uz put na malobrojnim linijama. Posle pedeset godina ostale su ona za Niš i ona za Novi Sad...
Kad spomenusmo hotel - to je za Prijepoljce uvek bio “Polimlje”. Izdizao se iznad korzoa, na sred Grada i sve se dešavalo u njemu. U vreme kad je Prijepolje postalo Grad, o tom hotelu se pisalo: "Po svom unutrašnjem uređenju retkost je u ovom kraju. On ima sve uslove da bude reprezentativan hotel". Ipak, biće ga glas da ima mnogo onih što vole da bekrijaju, da je previše meraklija, stići će i afere i sve će ići u pravcu novih ambicija i novih hotela. Prijepolje će dobiti nove hotele ali to nikada više neće biti To. Ili "ono nešto" gde je grad pevao, plesao, ogovarao, proslavljao, zabavljao se... Pedeset godina kasnije prijepoljski hoteli služe kao udobnija varijanta šatorsko - vašarskih kolektivnih privatnih zabava. Hotel više ne postoji kao mesto Grada gde se večera, druži, pleše, ogovara. Više nije - sastajalište.
Prijepolje je imalo pre 50 godina Bioskop. Grad je pričao o filmovima. To je bilo drugo sastajalište. Onda je bioskop nestao. Prikazuju se filmovi u neadekvatnoj sali ali o filmu više niko ne priča.
Grad je pre 50 godina imao knjižaru. Zvala se "Progres". I moglo je da se kupi knjiga, prestižnih izdanja. Danas u Gradu ne može nigde da se kupi knjiga. Svi pokušaji entuzijasta završili su se - zatvaranjem radnje zbog nerentabilnosti. Grad ne kupuje i ne poklanja knjige.
Pre 50 godina Grada je imao mesto gde su se okupljali čuveni plesači.. Kafanu "Brijeg". Tu je do inertnih Prijepoljaca stizao džez, bosa nova, tvist, mambo i ostale okretne igre. Kažu da se donosila stolica od kuće. Takva to gužva bila. Danas u gradu ne postoji ni jedno mesto gde se pleše. Uz bilo koji ritam.
Prijepolje je pre 50 godina imalo svoje Kulturno umetničko društvo "Branko Radičević". Bili pevači, svirači, negovalo se pozorište i recitovanje, pevalo se u horu, imao orkestar. Danas od toga nema više ništa. Stizala u Prijepolje profesionalna pozorišta iz Titograda, Zrenjanina, Niša, Novog Sada, Užica... Danas ne svraća ni jedno. Čak ni amatersko.
Pedesetih godina u Prijepolju koje je silno želelo da bude Grad, osnovano je Društvo prijatelja dece. U sklopu društva, pokrenuta je inicijativa da 7. juna bude Dan dečje radosti. Tada su deca priređivala karneval i "maškare" su išle celim gradom. Bila je to najlepša demonstracija radosti, kroz radost odrastanja, igre mašte i nade. Neko se sedamdesetih godina setio da nam to, nekako, i nije neophodno...
Pola veka jednog grada. Sve je sadržano čak i u onome što se na oko izgubilo. Grad čini ono nešto što se zove "duša". Ako Grad ima male zahteve - to ga čini i malim Gradom.
Indira Hadžagić
Odgovori
|
Odgovoran za sadržaj sajta, izuzev ličnih mišljenja i komentara posjetilaca sajta:DURAKOVIC FAMILY ASSOCIATION FROM PRIJEPOLJE "DURACI" .Kontakt: e-mail: duraci@gmx.de............. administracija