SALJEVANJE STRAVE

A možda je to SALJEVANJE STRAVE bilo i efikasno!? Dokaza da nije, nema, isto kao i za uspješnost te „ceremonije“. S obzirom na svu tajnovitost tih uzbudljivih „seansi“ kod rahmetli Ademaginice, moglo bi se ustvrditi da smo stvarno odrasli u „tamnom vilajetu“.

Zašto mi se saljevala strava i ne znam baš tačno. U svakom slučaju, to je bilo iz najpoštenije namjere, jer tada se puno više vjerovalo hodžama i njihovim pričama, nego doktorima. Svaka majka želi svom djetetu sve najbolje pa ako mu nekad nije dobro, onda se traži lijeka. Možda nisam spavo dobro, možda sam se žalio da me nešta boli, ko će mu ga znati!? Kome se na Brijegu još saljevala strava, ne znam, ali treba reći da je to tada, kod muslimana, bila ne tako rijetka pojava. Bilo je u svakoj mahali žena koje su se bavile tim stvarima „profesionalno“. Meni lično je poznata rahmetli Ademaginica. Nikad nisam znao kako joj je bilo pravo ime. Bila je udata za Adema. Imali su kuću odmah preko puta naše. Nekako je ta kuća bila sva „haufli“, svuda oko nje voćke, od jabuka do džanarika, grane se nadvile nad krov od dasaka, vrtovi i bašče sa visokim stabljikama i rastinjem, taraba, parmaci, mali pendžeri kojih i nije bilo puno...

Raspored kuća na 400m², na kojima smo "odživjeli" rano djetinjstvo

Bio sam pozaboravio sve detalje u vezi stanovnika te kuće, pa sam se u toku pisanja ovog teksta obratio Elmedinu Durakoviću, koji je bio i naš, a i Ademagincin prvi komšija, i evo njegovog sjećanja:

Adem Hadžić porijeklom iz Hadžića kod Sarajeva zvani "brko" . Nail je bio njegov sin iz prvog braka kao i rahmetli Zulfo. Ademaginca " schtrina" su je svi zvali ( jer je ona "s" izgovarala "sch") se zvala Aiša i bila je od Budjevaca iz Peselja, njen sin je bio Alija , koji je zivio u Priboju i bio oženjen Ljubom , sinovi Kenan i ? ( drugom se ne sjećam imena). Brko je bio u lijepo živ kad smo mi bili djeca ( ko da ga sad gledam ) njegova je bila "šta se vereš po granama majku ti poserem " hahaha ( kad bi nas zateko u halačini ) A moj babo rahmetli je bio veliki ahbab sa rahmetli Nailom. Nane je stalno dolazio kod nas i svaki put bi nam donio boba ili čokoladu , allahrahmetile obojici. Schtrina i Brko su živjeli u kućici do nas a Nail je živio u još manjoj kućici ( jedna soba ) do bahče prema stadionu , i do puta (groblja) je bila stala . Ulazilo se u mali sokak od glavne ulice , zatim na drvenu kapiju koja je bila natkrivena , kad bi prošao kapiju našao bi se u avliji koja je bila okružena gore navedenim objektima. Čini mi se , ne da se dobro sjećam svega u kući, nego mi je i miris još prisutan , onaj mistični i polumračni prostor i čitav obred oko saljevanja strave nikad neću zaboraviti . ( volio bi ga vidjeti kome je Schtrina stravu salila da ga je kasnije moglo prepasti bilo šta hahahaha , poslije salivene strave kod Ademagince ništa više nije bilo strašno , jer strašnije od toga NEMA hahahahaha) Eh , mogo bi ti cijelu noć o njima pisati

Nail je bio mali, grbav i malo poguren, sitan i s tojagom u ruci. Njega smo se nekako najviše bojali. Koliko se sjećam, kod Nailage i Ademagince nije bila uvedena struja. Možda i jeste ali ne pamtim da sam uveče vidjo neko jače svjetlo. Samo lamba može svjetliti onako prigušeno. Ademaginca je bila starija žena, stalno ubradjena šalčetom, okruglog lica. Rijetko smo je vidjali a sa džade koja je vodila prema igralištu i iz naše avlije, bio je vidljiv samo jedan mali prozorčić kroz koji smo ponekad mogli vidjeti njenu siluetu, kako prolazi sobom uz škiljavo osvjetljenje. Ona je, po tim mjerilima koja su vladala u krugovima naših majki, bila učena žena. Ne samo po pitanju liječenja na taj način, uz pomoć dova, nego možda i za druge stvari. Bilo je tu i „savijanja strune“, i to mi je ostalo u sjećanju, kao u magli.

I tako, povela bi me majka rahmetli, kod Ademagince , da mi ona salije stravu. U toj većoj sobi, čija su dva prozorčića bila okrenuta prema glavnoj džadi, bila je jedna stećija, odmah ispod njih. Tu sam sjedio. Mali sam tad bio i imali smo šporet „fijaker“ što znači da je i kod Ademagince bio isti takav. „Smederevci“ su nabavljeni kasnije. Ne mogu sad tačno opisati cijelu proceduru saljevanja strave ali se dobro sjećam da je u jednu staru kašiku, žicom pričvršćenu na parče drveta, stavljeno parče olova i kašika je stavljena u šporet, na žar, da se zagrije, odnosno da se olovo istopi. Meni bi bila stavljena neka marama na glavu, mislim da je bila crvena, i onda bi se iznad moje glave, uz učenje tj.šaputanje dova, istopljeno olovo izručilo u ćasu s vodom.

U ternutku kontakta istopljenog olova s vodom, čulo bi se karakteristično cvrčanje i šuštanje. Olovo bi se opet stvrdlo u više različitih formi, manjih i većih. Tad bi Ademaginca uzimala iz vode tu parčad olova, zagledala i tumačila o čemu se radi. Sjećam se i toga da su u jednu drugu posudunu s vodom stavljane žiške iz šporeta, na kojima se topilo olovo, ali se ne sjećam kad, prije ili posle sipanja olova. Žiške, odnosno užareni komadići drveta bi se u vodi gasili i hladili te postali ugljevlje.

 Uz svaku tu radnju šaptale su se dove. Kad bi se se voda u toj posudi "smirila" i ohladila , s kašikom bi se "razgnalo" ugljevlje, bistra voda uzela u kašiku i dala mi se da je malčice srknem i popijem. Najgore mi je bilo kad je Ademaginca uzimala pomalo te vode u šaku i umivala me s njom, pa pomalo vode i iza vrata. Sav bi se naježio.  Moje je bilo da se slušam i radim šta mi se kaže. Ipak je to bilo nešto posebno i samim tim što se strave nisu saljevale često, tome se pridavala velika pažnja. Saljevanje strave se nije radilo džabe i majka je za to plaćala, ne znam kolika je cijena bila. Za sve se plaćalo, isto kao i danas. To je sve bilo normalno, odnos ponude i potražnje.

Generacije rahmetli Ademagince i moje majke su odrasle uz mejtef, bile su nepismene što se Vukove azbuke tiče. One su za svoju djecu i porodicu radile ono čemu su ih njihovi roditelji učili, što su im u mejtefima i u džamijama govorili, u najboljoj i najiskrenijoj namjeri. Te generacije su skoro izumrle i zaslužuju naše veliko poštovanje i stalno sjećanje. Stvar je pojedinca kako će okarakterisati saljevanje strave, kao šarlatanstvo ili pravo riješenje za neke probleme. Radi se o vjerovanju. Mi, „savremeni, pismeni i moderni“ ljudi smo inače skloni takve stvari smatrati smješnim i čudnim. Ne znam. Možda je tako a možda i nije. Kako god da je, hvala mojoj majci što me vodila kod Ademagince na saljevanje strave, hvala dragoj Ademaginci na trudu i svemu što je učinila za mene. Neka im je vječni rahmet.

Rahmetli Ismet Ismo Kaljić

Ovo neće biti samo kratka priča o Ismetu, već jedno zajedničko sjećanje na posebne osobe koje pamtimo i kojih se, ako hoćemo, sjećamo puno više nego i „velikih“ ljudi. Dokaz za to: Nabrojte nekadašnje predsjednike prijepoljske Opštine, ako ne sve, barem njih petoro. Ne znate odmah nabrojati. Navedite 5 „posebnih“ osoba iz Prijepolja. Posebnih, znači različitih od drugih po svom ponašanju. To nisu „mahnitaći“, „budale“, „propalice“,“ludaci“, kako je često puta govoreno za njih. Odmah će biti početo sa nabrajanjem: Bahto, Džehva, Ismo, Drago, Abdulah, Sabro... Oni stvarno i jesu bili poznatiji medju narodom nego „najvisočiji“ opštinski politički rukovodioci .

Svaki grad ima svoje „posebne“ stanovnike. Njih nema puno, na prste jedne ruke se mogu nabrojati, ne računajući velike gradove. Ovdje će biti govora o posebnim osobama iz Prijepolje. Nema tu nešto posebno da se piše o svakom pojedinačno, jer kad bi se pisalo, tek bi se onda vidjelo koliko je nepravde prema njima činjeno. Svakakve. Od sprdnje, vrijedjanja, do omalovažavanja riječima i postupcima.

Društvo se sad toliko razvilo da se i posebne osobe vrlo brzo „uklone“ sa ulice. Većina to smatra kao pomoć tim osobama a možda bi se moglo i reći da su kažnjeni, zatvoreni, kako ne bi smetali ostalim, „normalnim„ osobama. Ti naši sugradjani, komšije, gledali su ovaj svijet svojim očima, doživljavali ga na svoj način i to tako, da su u velikoj mjeri odudarali od ponašanja većine. To nisu bili kriminalci, niti beskućnici. Svi su oni imali krov nad glavom, neki su se lijepo i uredno oblačili. Jednostavno, oni su bili drugačiji. Opasno je razlikovati se od drugih u ovom velikom ljudskom čoporu koji se naziva, narod. Kako god da si poseban, štrčiš i postaješ meta za verbalne ili fizičke napade.

Ismo (akvarel, uradio Sabahudin Muranović Muran iz Prijepolja)

Moje djetinjstvo i mladost krasili su Sabro, Bahtijar, Džehva, Ismo, Abdulah i Drago, rahmetlije i pokojnik. Nije slučajno što sam napisao „krasili“. Samo oni kojih se i dan danas dobro sjećam likom i imenom jesu krasili moj život. Ostali, kojih se ne sjećam više, ni imenom ni izgledom, bili su samo obični sugradjani.

Drago Dumić i Mensur Porović

Djeca gledaju na sve drugačije nego odrasli. Dok sam i ja, kao uostalom dobar dio djece na Brijegu, zadirkivao i izazivao Bahta i Džehvu, dotle bi majka svratila oboje u avliju i prinjela im parče pite, hljeba ili nečeg drugog da pojedu. Draga Dumića isto tako.

Naravno da neću pisati kako i šta je sve činjeno tim osobama. Nije bilo lijepo što smo se tako odnosili do njih. To sad znamo i primjećujemo jer imamo životnog iskustva. U našoj memoriji je ostalo zapisano dosta toga o ovim osobama koje su navedene. Sjetimo se njih, svakog pojedinačno, i nikakav nam dalji tekst ne treba. Odmah ćemo vidjeti Vilinu stjenu u potoku i Sabra koji je ispod nje uredio svoj boravak. Sjetićemo se da smo Abdulahu govorili, „Abdulah tutulah, nosi glavu na nebu“, sjetićemo se i Ismovog pjevanja po našim željama. Kao na platnu vidjećemo kako nas Džehva tjera i gadja kamenjem nakon zadirkivanja, „Dževo, baci duhan!“, Dragovo zamašćeno odjelo i torbu...

Sliku uradio Murat Čokić Kiš a inspiracija bio Ismo

Sjećamo ih se sad, a nema ih. Da znaju, da nakon toliko vremena pišemo o njima, sigurno bi se tome obradovali. Na svoj način.

B R A N A

Nije lahko pisati o nečemu što je još uvijek aktuelno a što se nije lično vidjelo i posjetilo više od 30 godina. Riječ je o brani. Gledajući najnovije, ovogodišnje slike sa brane, a imajući u sjećanju slike sa brane s kraja šezdesetih i s početka sedamdesetih godina prošlog vijeka, mogu reći da i u ovom slučaju važi ono…princip je isti, sve su ostalo nijanse. Nije nekadašnja brana bila bolja od ove današnje. I sad ima solidne dubine, kupanja, ronjenja, skakanja „na noge“ i „na glavu“, sunčanja, kartanja, kahvenisanja, auta u rijeci i td.

Tadašnju branu je karakterisalo nešto što današnje generacije nemaju, na žalost. Nešto nemaju a nešto imaju, ali ne koriste. Radi se o stadionu, bolnici, Vlajkovoj vodenici i Mileševci. Sve to ima veze sa Branom jer je za nas i put prema brani, na neki način bio sastavni dio nje. Sav taj „usputni“ sadržaj budio je u nama divni osjećaj-ići na branu! Trajao je taj odlazak prema njoj jer bi se malo zaustavili na igralištu i odigrali koju turu poklape. Ili bi se kod tulbeta popeli na betonsku ogradu od stadiona, i išli po njoj, polahko, pored toplika pa sve do ćoška ograde kod gornje kapije na groblju. Onda bi svratili do bolnice, popeli se preko metalne ograde na terasu dječijeg odjelenja, pentrali se po prozorima i gledali djecu koja su bila unutra.

Krećući se prema brani , svratili bi u Mileševku ispod bolnice, zagazili i krenuli uzvodno,lovili ribe, tačije rečeno, hvatali ih rukama ili plastičnim džakom. Svraćali bi i u Vlakovu vodenicu koja je bila nedaleko od brane. Zanimljivo je bilo poviriti unutra, čuti buku i šumove, vidjeti brašnjave grede…Ta vodenica je bila nekako mistična, tajanstvena i budila je osjećaj straha i hladnoće.

Naravno, nisu se sve ove “stanice” prema brani obilazile stalno i sve odjednom. Kako kad. A žagor kupača s brane čuo se već kod bolnice. To je nešto posebno i ne zaboravlja se brzo. Ne znam kako je sad sa otvorima na brani. Možda su stalno začepljeni. Nekad smo ih odčepljavali i začepljavali. To su radili odrasli, najčešće Bakija Alijević. Mogao je dobro i dugo da roni.

Nakon što bi se brana “ispraznila”, bila bi od nekolicine kupača očišćena. Pokupilo bi se staklo, teneća i drugi grubi otpad koji bi bio uočen. Bilo je opasno gaziti bos po mulju a japanke bi se stalno “zaglavljivale”. Otvori na brani bi se nakon toga “začepili”, odnosno na njih bi se postavljale daske, kombinovane sa plehom i kamenjem te se čekalo da se brana “napuni”. To se sve najčešće radilo prije podne, dok još nije bilo puno svijeta. Voda bi tad bila čista, duboka i prozirna. Pored samog zida bilo je najdublje, preko 2 m. Ostalo je u sjećanju izvodjenja skokova “na glavu” starijih generacija i bacanje u vodu. Nekad su se skokovi izvodili na desnoj strani brane, do asfaltnog puta. Za ekipu koja je skakala, pravio se prostor, kako na zidu, “zaletištu”, tako i u vodi. Dok su oni skakali nije se igralo “oste” niti se na tom dijelu kupalo. Svi bi se sjatili oko mjesta gdje su se izvodili skokovi. Bilo je tu lasti, skakalo se na noge, izvodio se salto a bilo je ponekad i neželjenog skakanja “na stomak”.

Na brani smo se najviše zadržavali a ponekad nam je čak i brana bila usputna stanica. Išli bi dalje, prema Lukama, jer su tu imali odličan i dubok vir a i voda je bila čistija. Pošto smo slabo poznavali  omladinu iz Luka, osjećali smo se kao “stranci” na toj plaži pa se tu nismo puno kupali. Išli bi dalje, prema Mileševi.

Na brani bi ostajali toliko dugo dok nismo ogladnjeli. Kuće nam nisu bile daleko pa bi otišli da nešto pojedemo “na brzinu” i opet bi se vraćali nazad jer je na Brani bilo sunčano i do kasno po podne. Vir u Mileševci, ispod stadiona, je takodje bio dobar za kupanje ali zbog Pušine, vrlo kratko je bio pod direktnim zracima Sunca.

Mileševka, kao i svaka druga rijeka, svašta nanese. Probem nam je predstavljalo pranje auta u rijeci od strane nesavjesnih vozača, najčešće iznad Luka i prema Mileševi. Često bi mjehurovi sapunice ovladali površinom vode na brani i narod bi izlazio “na suho” te se nastavo sunčati a brana bi se očepila, da se iščisti. Pošto je to duže trajalo, bio bi to istovremeno i kraj kupanja za taj dan.

Brana će nas sve nadživjeti, kako pisca ovog teksta tako i čitaoce. Narod će se na njoj još dugo kupati i sunčati i neko će se već brinuti o tome da ona bude vakufski i bostanski Ulcinj i Budva. Generacija za generacijom. Sve u svemu, bilo je lijepo na brani a i danas je. Tako i treba da bude.

G U B A

I danas se u nekim selima prijepoljske opštine bere GUBA, suši i prodaje. Sigurno, puno manje nego nekad. To je bio, i jeste, jedan dodatni izvor prihoda a branjem GUBE bavilo se isključivo seosko stanovništvo.

GUBA nije ništa drugo nego pečurke, gljive. Taj naziv mi je ostao u sjećanju iz vremena ljetnih raspusta provedenih u Hisardžiku, kod rodbine s majčine strane. “Sjutra idemo u gubu”, govorilo se. Sve što mi je poznato i što sam zapamtio, a u vezi gube, potiče iz tog mjesta i iz tog perioda.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, cijeli Hisardžik je išao u gubu. To je bio “masovni pokret” jer je Zadruga otkuplivala sušene gljive. Bilo je familija u Hisardžiku koje su odlično “poslovale” sa gubom i lijepe pare zaradile.  Poranilo bi se dobro, doručkovalo, u torbe stavilo crnog hljeba, sira i još ponešto i krenulo prema gajevima i okolnim šumama. Ne sjećam se više naziva tih gajeva ali oni i nisu bili toliko interesantni jer su bili "opuhani" od djece i odraslih koji su tu čuvali hajvan ili samo prolazili.

Najčešće smo išli prema Sedobru i to nije bilo slučajno. Kao prvo, teren je bio odličan i po pitanju gube “plodonosan” a kao drugo, u Sedobru je živjela dajdžinicina familija pa je to bio i cilj za pauzu . Tu bi se, nakon “češljanja” šume od manastira pa "uz brdo" do Sedobra, odmorili, jeli a onda opet kroz šumu, krenuli nazad. Svako je imao po jednu krošnjicu u koju je odlagao pronadjenu gubu, odnosno pečurke. Sa njima se postupalo vrlo pažljivo jer se kod  predaje u Zadrugu vršila njihova klasifikacija.

U pozadini, objekat zadruge (lijevo) u kom se vršio otkup gube

Što slabija klasa to manja zarada. Odrasli su nosili i veće rančeve, ruksake u koje su se ”nabrane” pečurke odlagale. Sakupljale su se dvije vrste pečurki, odnosno gube: jedna je bila ona koja se kasnije sjekla na tanke kriške i sušila a druga je bila žuta i zvali smo je “pjevčići”. Trebalo je dobro “protabanati” šumom pa tek onda i imati nešto prikupljenih gljiva. Naravno, svi smo se radovali velikim “komadima”.

Na početku šume “razvili bi se u strijelce”, možda dvadesetak metara medjusobnog odstojanja i krenuli bi u pretragu. Ukoliko bi se naišlo na par komada nije bilo nikakvog dozivanja. Medjutim, dešavalo se da neko “naleti” na područje gdje je podosta pečurki i onda bi se pozvali i oni najbliži, da “pripomognu”, da dodju i da napune svoje rančeve i krošnjice.
Bez dobre motke nije se išlo u gubu. Po potrebi bi se s njom razgrtalo sumnjivo žbunje, "tapkalo" po rastinju radi zmija ili jednostavno, pomagalo pri kretanju kroz šumu. Mi "gradjani", gosti, nismo imali iskustva i stalno smo na početku zapitkivali : ....jeli ova prava ? Pečurki je bilo različitih, dosta sličnih a neke su bile i otrovne. Nakon par odlazaka "u gubu" znali smo puno više pa nismo više bili dosadni.
U tim pretragama terena pravili smo i pauze. Sakupili bi se svi i "bacili" koji zalogaj u usta. Ukusan domaći crni hljeb, domaći sir, paradajz….U prirodi, posle bilo kakvog fizičkog napora, sve je slatko. I hrana i voda.
Za Sardžičane je branje gube bilo ozbiljna stvar jer radilo se o uloženom vremenu, naporu i u krajnjem, o zaradi i egzistenciji. Za nas "goste" , bilo je to ipak malo opterećenje jer smo pomagali a ni banke nismo dobili.

Nakon povratka u selo odakle smo i pošli, pristupilo bi se odmah čišćenju pečurki od ostataka zemlje, kamenčića i slično. U sledećoj fazi, rezale bi se, tj. iskrižale pečurke na tanke kriške. Nije baš bilo dobro ukoliko je gljiva iz dva dijela, odnosno ako nije u komadu. Nije valjalo ni ako su izrezane kriške bile pretanke a pogotovo predebele. To je sve imalo veze sa kasnijim sušenjem. Nakon toga, sve kriške bi se poredale na papirne džakove. Loše vrijeme, bez Sunca, bilo je pogubno za gubu. Dešavalo se da propadne, da se "uščuje", promjeni boju i pocrni a sve zbog nedostatka sunčevih zraka i toplote. Pokušavalo se sa sušenjem na šporetu spasiti što se može, ali to nije bilo to. Nakon što je guba bila suha, trpala bi se u papirni džak i nosila u Zadrugu kod manastira, tadašnje jedino otkupno mjesto za koje pisac ovih redova zna. Tu bi "zadrugar" uzimao neke primjerke s vrha, zavlačio bi ruku u džak i uzimao osušenu gubu iz sredine, cijenio optički izgled, stepen osušenosti, mirisao je i na kraju joj odredio klasu. Posle toga bi se vagalo i isplaćivalo. Za "pjevčiće" se nije dobijalo toliko novca kao za sušenu gubu.

Jedan jedini put pokušali smo i mi s Brijega, da organizovano pribavimo veću količinu gube. To je bilo prije praktičnih iskustava iz Hisardžika. Čuli mi kako narod skuplja pečurke, suši i prodaje pa i mi odlučili da se "oparimo". Rahmetli Remzo je vodio akciju. Ponijeli smo mi veliki, jutani džak i krenuli u Pušinu. Najviše smo ih nabrali u rejonu "Pete livade". Bilo je dosta povećih pečurki i nije prošlo dugo, džak je bio skoro pun. Krenuli smo nazad, zadovoljni. Kod "Druge livade" sreo nas je neki čovjek i pitao šta to nosimo.

Mi smo rekli i pokazali a on nam je savjetovao da to bacimo jer to nije guba za sušenje. I sami smo vidjeli da su pečurke već postale ljigave i mljecave te smo sve izručili pored puta. Kasnije smo imali malo iskustva, poneku pravu “gubu” bi pronašli u šumi, rezali smo to i sušili. Kad smo sakupili 1-2 kg, odnijeli smo u Mileševo da prodamo.Sve je to u vezi gube bila “sića” ali u suštini, čitav život se i sastoji od siće. A stvarno se može puno obradovati kad se ide šumom i ugleda pečurka (pod uslovom da je to ona koju tražiš da je osušiš i prodaš). Ta se radost ne može opisati, to treba doživjeti.

Ž M U R A

Ne pamtim kad sam zadnji put vidio neko dijete odnosno grupu djece da se kriju, jure, trče prema odredjenom mjestu, jednom riječju - igraju žmure. Uslovi za ovu zanimljivu igru su drastično izmjenjeni. Sve je ogradjeno, niko ne da „u svoje“, djeca se druže više virtuelno nego stvarno tako da se može reći da je i ova igra „izumrla“. Ako još negdje nije, uskoro će. Bilo je nekad avlija, šupa, sokaka, kamerija i parmaka. Sve je nekad bilo šire, slobodnije, moglo se trčati, skrivati, preskakati, pentrati, slabo je ko ometao djecu da se igraju.

ŽMURA je prosta, odnosno jednostavna igra. Na neki način se odredi onaj ko će prvi da „broji“. Odredi se neko markantno mjesto, stablo, ćošak kuće ili nešto slično. Ko traži, nasloni se na to mjesto ili strane ispred, zakloni oči sa strane rukom i broji, najčešće do deset ili dvadeset, „na glas“. Za to vrijeme ostali se „razlete“ oko njega i negdje sakriju. Prije igre ograniči se pomoću orijentira širi rejon iz kojeg ne smije da se izadje. Nakon završenog brojanja krene taj koji traži da pronadje nekog. Nije to bilo sve, pronaći jednog igrača. Trebalo je da ga ugleda i da brže od njega dotrči do mjesta brojanja te da ga „upljuje“, navodeći njegovo ime. Naravno, nije se radio o pravom pljuvanju nego se simbolički izgovaralo "Pu". Zašto je to bilo baš tako, ko će mu ga znati!  U tom slučaju, onaj koji je otkriven i „upljuvan“ broji i traži. Igra počinje ponovo. Inače, svi koji su se sakrili nastoje da prvi od tražioca dotrče do centralnog mjesta gdje se brojalo.

Igra se ne prekida sve dok svi igrači ne dodju do mjesta brojanja prvi od onog koji neuspješno "lovi" ili on sam nekog ne otkrije pa ga taj zamjeni u traženju. Bilo je vrlo zanimljivo. Dok je taj pokušavao otkriti nekog u jednom pravcu, drugi su velikom brzinom ili polahko, zavisno od udaljenosti, iskakali ili izlazili iz svojih „skloništa“, dolazili do mjesta brojanja, obavili svoje obavezno „Pu, Haso“ (primjer) i čekali da se i zadnji pojavi, to jest ta igra nekako završi i počne nova.

Žmura oko kuća i po sokacima je bila jedno i imala je svoje posebnosti a jedna od glavnih je bila da se žmure igralo po danu. Dan ko dan, puno svjetla pa je i skrivanje otežano. Po mraku smo izbjegavali da idemo ispod streha,da ne bi „ograjisali“ a i opasno je bilo pentrati se po šupama, skrivati oko hala i preskakati parmake.

Vremenom smo malo porasli, ojačali i stekli toliko slobode da smo i posle pola noći mogli dolaziti kući. U to doba, park na Mejdanu je postao centar zbivanja za mlade iz Vakufa, od košarke u toku dana do večernjeg druženja i hajgare. Naravno, za zaljubljene parove, park je bio mjesto za hodanje, držanje za ruke i slično.

Park na Mejdanu

Ne zna se ko je prvi predložio da se igra žmure u parku, po mraku, ali se zna da je to vrlo brzo postala velika atrakcija i omiljena igra mješovitog društva sa Brijega i Mejdana. Onaj ko je brojao stajao je „na svijetlu“, kod spomenika narodnim herojima a ostali su imali dovoljno vremena da se sakriju, u žbunje i po drveću. I ovdje su važila ista pravila kao i kod žmure po danu s tom razlikom da je baš zbog mraka bilo teško nekog prepoznati. Često bi onaj koji traži pošao prema jednom žbunu a iza njega bi odjednom istrčalo troje-četvoro. Haj ti po mraku poznaj nekog! Morao si ga uhvatiti ili obaliti pa da vidiš ko je.

Skrivanje po drveću je bila posebna priča. Osjeća se po šumovima da ima neko u krošnji i nema druge nego se mora onaj koji traži popeti ako će koga da „uhvati“. U zavisnosti od toga kakva je ekipa bila na drvetu dolazilo je i do napada na onog koji traži i to-svim i svačim ali bez glasa! Čim bi se prihvatio drveta i počeo da se penje, zasula bi ga odozgo  kanonada grančica i šišarika te bi morao „popustiti“ to drvo i pokušati sreću na nekom drugom ili u žbunjevima .

Skakalo se sa prvih grana na zemlju, drmao žbun na jednom kraju a iskakalo iza njega na drugom, stajalo je po nekoliko igrača iza jednog, puzalo se kroz travu, lomile grane, vrištalo, psovalo, galamilo...i to do sitnih sati.

Kad smo mi igrali žmure u parku, nijedan ljubavni par nije bio na klupama u tom dijelu. Prije početka igre odredili bi rejon koji je bio ograničen stazama za šetnju. Najviše smo se igrali u dijelu koji je bio u pravcu kuća Pašanovića, odnosno Musale jer je tu bilo dosta mračno, sa malo svjetiljki a dosta drveća i žbunja.

Park na Mejdanu

A onda smo još više porasli i potpuno prerasli ŽMURU. Parku smo se opet vraćali ali ovaj put sa djevojkama. Da malo prošetamo...

S L I Č I C E

Kako je počelo sve to sa sličicama šezdesetih godina, kad pravih sličica nije ni bilo, barem ne kod nas na Brijegu? Moguće da su samo par kilometara dalje, u Šarampovu recimo, imali super nove sličice, u šta je za ne povjerovati. Djeca k`o djeca, nadju sebi neku zanimaciju. Mi smo počeli da sakupljamo kutije od cigareta bez filtera. Ne cijele kutije, već samo prednju stranu na kojoj je bila lijepa slika. MORAVA, ZETA, IBAR itd. To nije bilo elegantno pakovanje kao danas, već od, rekli bi, kartona. Zato je već od desetak „sličica“ šaka već bila puna, odnosno džep. Sa tim našim prvim sličicama igrali smo se svega onog što će kasnije uslijediti sa pravim sličicama: pola-celo, šareno-belo.

Paralelno sa sakupljanjem prednjih strana od kutija cigareta, sakupljali smo i prednju stranu od kutija za palidrvcad (šibica). Tadašnje šibice su bile skoro cijele od drveta, odnosno tankog furnira. Na prednjoj strani su se nalazile izvanredne male slike raznih životinja. Papir je bio isuviše tanak i tako dobro prilijepljen da se uopšte nije mogla skinuti ta sličica a da se pri tome ne uništi. Zato smo čuvali kompletnu prednju stranu šibice.

 Kutije od cigara su se mogle i naći dok su šibice već bile "problematične". Dosta se koristilo kresivo a nova šibica je u kući bila kupovana tek kad bi jedna bila istrošena.Uveče bi redjali naše „sličice“ po podu, razvrstavali orginale od duplikata, gledali slike životinja, pravili gomile po vrstama i pripremali se za sjutrašnji „lov“ na sličice. Privreda i društvo su se razvijali, dolazi do ekonomskog napredka a s njim i novih sličica koje su postale djelimično i nama dostupne. Životinjsko carstvo! To su bile prve “prave “ sličice koje su nam došle u ruke. Te sličice su bile upakovane zajedno sa potankom čokoladicom. Sad je to već postala ozbiljna stvar. Nije se tako često mogla kupovati čokoladica a sličica ima skoro kod svakog djeteta.

Postojao je i album u koji su se te sličice lijepile. Igranje u sličice je postala jedina šansa da se sakupi dovoljan broj različitih za album a da se ne moraju kupovati čokoladice. Tada smo išli u osnovnu školu i ogromna većina dečkića je nosala sličice po džepovima, mjenjali ih i igrala u njih a bilo je i otimanja.

Išli smo dosta ranije u školu a i kasnije dolazili kući, baš zbog sličica. Nekad dobro raspoloženi jer smo ih "ućarili" a nekad tužni jer smo bili "ispinjani". Nakon  "Životinjskog carstva" pojavile su se sličice na temu  "Bitka na Neretvi" i klasika, fudbaleri i svjetska prvenstva.

Kesice sa po 5 sličica su se već mogle kupiti, bilo je puno duplikata. Medjutim , mi smo polahko izlazili iz tog toba kada su nam sličice bile najinteresantnije. Jednostavno, prerasli smo ih a igranje s kartama je postalo puno privlačnije. U tom "prelaznom" periodu, umjesto pravog novca, za čipove smo koristili sličice. Poklapa, poker…nema veze, bilo je bitno da se u nešta igra. Glavna igra sa sličicama bila je ipak, POLA-CELO, odnosno ŠARENO-BELO kao i POKLAPA.

Poklapa sa kartama u sličice je jedno a poklapa sa sličicama sasvim drugo. Sličice bi se poredale po zemlji ili postavile na neku drugu tvrdu podlogu, pojedinačno. Svaki igrač bi, naizmjenično, udarao dlanom po sličici s ciljem da na kratko stvori vakum i tako prevrne sličicu. U tom slučaju ona je bila njegova. Nakon ove igre dlan je bio potpuno crven i bridio je od silnog udaranja.

POLA-CELO se ugralo u jednu sličicu, na taj način što bi jedan igrač držao sličicu, pola na dlanu a pola „u vazduhu“. Protivnik bi udario tu sličicu po jednom kraju sa svojom sličicom i obje bi pale na zemlju. Ukoliko bi obje sličice nakon pada bile isto okrenute, bilo kojom stranom, računalo bi se da je to-CELO. Ako bi kojim slučajem te dvije sličice bile različito okrenute, onda bi to značilo-POLA. Sličice su pripale onome ko je prije pada pogodio kako će obje pasti.

Dok se POKLAPA i POLA-CELO igralo u jednu sličicu (poklapa ponekad i po 2-3) dotle se ŠARENO-BELO moglo igrati i u puno više sličica.

Princip udaranja u sličice je bio isti, samo je sad u ruci bio veći broj komada, što se prije igre obavezno dogovaralo. ŠARENO je značilo da sve one sličice koje su nakon pada bile slikom okrenute na gore, pripadaju onom koji se odlučio za ŠARENO, prije udara i pada sličica. One sličice koje su poledjinom (uvijek bijela, sa nešto sitnog teksta) bile okrenute na gore, bile su onog koji je rekao da je BELO njegovo.

Često bi igra umorila igrače jer niko nije mogao da "ućari" dovoljno, te bi se onda uzelo u ruku i po nekoliko desetina sličica i bacile bi se u vis. Prvo bi jedan pokupio svoje ŠARENO ili BELO a onda bi drugi uzeo one koje su ostale.

Lijepe nas uspomene vežu za sličice. Sada ih djeca imaju u izobilju pa im možda zbog toga nisu toliko drage i važne. Brzo se zasite i njih i albuma. Mi smo album (ukoliko smo ga imali), iako nepotpun, godinama čuvali i gledali.

lijepo,divni tekstovi,neobicni primjeri koji nas vracaju u djetinjstvo ,ima još puno prijepoljcana i prijepoljki,igara i radosti koju mogu i trebaju da budu zapisani i sacuvani od zaborava,pozdrav Beli R.

MALA PRIČA O OMLADINI

Indira Hadžagić-Duraković

MAŠINA ZA MLEVENJE MESA

Bilo je strašno teško biti mlad devedesetih na ovim prostorima jer je jedina preostala varijanta bila-biti na izvol´te  za upotrebu...

Da počnemo od onog osnovnog - a to je bila stabilnost prosečne, patrijarhalne porodice. Prvi uzori deteta su roditelji. Ono prema njima gradi sliku sveta. I života. Trasira sebi neki put, neki cilj da bi time oduševio roditelje ali i prevazišao ih. Medjutim, oni koji su imali tu nezgodu da odrastaju u poslednjih petnaestak godina, i u ovom gradu, i na ovim prostorima, uglavnom su izgubili idole. Psiholozi kažu: u nekim slučajevima čak do te mere da su roditelji postali jedno tužno podsećanje na sve od čega traba - bežati. Sa ovakvim saznanjem, javljao se i prezir prema vrednostima roditelja i njihovih istomišljenika ili sapatnika jer mnogi će ostati bez posla, tavoriti po lažnim bolovanjima, prinudnim, plaćenim ili neplaćenim odmorima. U porodice će ući nesigurnost, beda, strah, nemoć, svadje. Mnogi roditelji postaće učesnici u jednom sramnom lancu poniženja kakav je nametnula "siva ekonomija" ili batrganje u raljama šverca, ma koje vrste, i pod ma kojim uslovima. Slika idola postala je sve plastičnija dok se nije sasvim istopila! Tako je na ovim prostorima porodica postala tegobno podsećanje, iz jutra u jutro - kakav ne treba biti! A često se to tumačilo pojednostavljeno: ne treba biti lojalan, pošten, odgovoran, radan, principijelan, gradjanski moralan. Činilo se ili je bivalo često i očigledno da od toga nema nikakve koristi. Mladi svet, kome ništa nije nudjeno, samo je pred njim rušeno, sve je to proglasio pogrešnim vrednostima koje su izmislile neke "komunjare". 

Time je počelo urnisanje svih vrednosti jednog društva, koje, istina, nije nikada uspelo da se jasno izdiferencira, ni u vreme površnog "blagostanja". Mladi svet koji je uspevao da koliko - toliko sačuva normalan put, stigao je do tačke gde se krug zatvara. Ako je neko i mario školu, stigao je da mu neki bilmez izjavi, onako nadmeno, da posla nema. Tako su se, recimo, u Prijepolju, mogli naći na čekanju posla: elektroinženjeri, gradjevinski inženjeri, ekonomisti, profesori i struktura visokoškolaca koju bi svako, a ne ova turobno nerazvijena i nepismena sredina, samo poželela. Ali, crvotočina je nagrizla već odavno sistem zapošljavanja, deca iz rodbine, onako pomalo zatijasta, zapošljavaju se preko raznoraznih uglednika po gradu i direktora kojima je nekakav zakon ostavio široka prava da sve to, u skladu sa mentalitetom i mentalnim sklopom, do bahatosti zloupotrebljavaju.

Problem nezaposlenosti postao je gorući problem mladih ali ne i za društvo jer je bez posla ostala gotovo cela, jedva nekako formirana, nekadašnja radnička klasa. Za mlade ljude ostale  su samo dve mogućnosti: da odu iz ovog grada i ove zemlje ili da se bave kakvom  rabotom i nekim biznisom, koji su svugde sumnjivi ali na koji je država gledala blagonaklono jer su glavne i velike ribe uzimale najveći deo plena.

Tako je mladost počela da u gomilama odlazi u inostranstvo. Načini su bili mučni - tražio se bilo koji put ili kanal da se stigne do obećane zemlje u Zapadnoj Evropi, gde je počinjao ilegalni život i rad na crno, bez papira i bilo kakve sigurnosti. Verovatno bi malo ozbiljnija analiza pokazala da u gradu i bližoj okolini  gotovo da i nema kuće u kojoj neko nije bio ili nije još u nekom inostranstvu na privremenom radu. Uostalom, priče o redovima ispred ambasada postale su  zaštitni znak jednog nesrećnog vremena.  O životu "tamo negde", snalaženju, i svemu što uz to ide - neki drugi put. Ima, naravno, i drugih odnosa prema inostranstvu - uvući se u kriminalni lanac, biti sezonski lopov, odraditi "poslove" i vraćati se, s vremena na vreme u zemlju, da bi svoj blistavi lik u novom odelu i novom autu promovisao po gradu i pred ljudima.

U medjuvremenu, domaće novine su se angažovale na afirmaciji sasvim novog lika omladinca. Po najtiražnijim dnevnim novinama počeli su javno da se slikaju i pričaju svoje "biografije" mladi ljudi sa policijskim dosijeima. Od uličara do dilera drogom, plaćenih ubica, reketaša, makroa, lopova. I, odjednom, gle, umesto da to društvo smatra rak-ranom koja ga uništava, ti likovi, mahom socijalno i vaspitno retardirani i mentalno zaostali, postaju idoli. Mladi svet koji odrasta, u njima vidi modele sopstvenog puta. Tako će mnogi od njih biti regrutovani za "pse rata" u okruženju, a da nisu bili ni svesni u šta se upuštaju. Manipulisalo se njihovim godinama i njihovim nedostatkom izbora.

Flagrantno rušenje svih vrednosti, siromašenje i obogaćivanje društva najrazličitijim šovinističkim i nacionalističkim smećem, zavijenim čak i u kvaziintelektualnu oblandu mudros(ernos)ti, primalo se posebno na mladi svet. Biografija običnog lopova sa poternice Interpola smatraće se primernom i junačkom i patriotskom u borbi protiv zapadnog hegemonizma. Pa kad ne možeš pameću - možeš pljačkanjem robnih kuća. Život kao na filmu za hiljade mladih sa ovih prostora se ubrzavao. Tako će nastati i jedan tužni slogan - Ne brže od života! Neće tu biti mesta za emocije. Samo divlje, brzo, hiperaktivno. Drugarice iz škole ili ulice biće ubacivane u ceo taj film sa retko glavnim ulogama ali sa vrlo zapaženim epizodama. Tako će se zauvek u očima dečaka srozati  drugarice i potencijalne devojke za prvu ljubav. Dobiće sramnu etiketu - sponzoruše. Dakle, jednom rečju - može sve i može svako ali samo sa parama. Slika mladosti počela je da se razmazuje pred očima nemoćnih roditelja, psihologa, vaspitača, sociologa. O budućnosti taj mladi svet više nije hteo ni da govori. Samo bi se svakom ko je pomene cerio u lice...

Zaista je teško bilo biti mlad na ovim prostorima jer si osećao da si sam. Sport je bilo retko mesto gde se moglo pobeći od sudbine dokonog i bezvrednog. Ali u ono što je zabava miliona, ušao je iskrivljeni, patetični, propagirani "patriotizam", tako da se sport politizovao, a posle i kriminalizovao. Medju vodje navijača ubacivani su talentovani huligani. Tako su navijači dobili neku novu društvenu dimenziju. Odjednom su se kolone besposličara uspalile.  Ipak, sport je bio još jedino mesto za nadu da se barem talentom može doći do nekih para, uspeha i popularnosti.

Nasuprot su stajali mladi ljudi koji su isto to želeli - pare i popularnost ali nisu smatrali da je talenat neophodan. Bili su to estradni putevi. A estrada je postala vodenica za mlevenje svega, a pre svega - svakog dostojanstva. Mlado meso se ubacivalo kao u mašine u mesarama, mlelo, oblikovalo po želji raznih manijaka, žvakalo onako sirovo, a onda ispljuvavalo po gastarbajterskim kafančinama. To su kafane u kojima je mlado meso, sa mirisom rodne grude, bilo na izvol´te za nekoliko stotina maraka.

Koreografija mladog mesa je identična: vrt-vrt guzom, drm-drm onim šta ko ima u nabildovanim grudnjacima. A to izmleveno meso mladosti, prodato jeftino, postalo je uzor hiljadama devojčica i njihovih mama. Niko više za ono u glavi nije davao ni prebijene pare. Tako su pevačice i kobajagi manekenke postale uzori za sve što se ženskom može smatrati.Sve je to značilo gubitak svake emancipacije, svakog mesta u društvu, pristajanje na ulogu roblja. A tu ulogu prihvatili su i žene i muškarci. Da budu na izvol´te za upotrebu u mašini za mlevenje mesa.

Modu su, takodje, počela da diktiraju gore navedena bića. Odjednom su naše ulice postale prepune tela koja šalju poruku svuda jasnu - upotrebi me! Devojčice su preko noći postajale animir dame, ne shvatajući da bi svuda na Zapadu, tako odevene, tako našminkane i sa takvim ponašanjem bile svrstane u kategoriju jeftinijih prostitutki. Na žalost, drugih modela ponašanja na ovim prostorima nije bilo jer je televizija bila ta koja je spomenute estradne uzore puštala da ponude ono što su imali, a to su "projekti" i rečnik sveden na nekoliko mucavih: "suuupeeer", "fantaastičnooo", "ono kaooo", "znaaš". Ovaj maloumni rečnik postao je i rečnik mladosti. Uostalom, i šta je trebalo govoriti u vremenu koje se razgolitilo u svoj svojoj bedi po svima nama na najbolniji način?! Mladost je tražila, a nudilo joj se najružnije, najlažnije i najopasnije. A opasnost je za mladost uvek izazov. Uostalom, ko se još i mogao pojaviti kao uzor? Roditelji bez posla, koji krmeljaju po vozovima švercerskih linija i glasaju iznova da im bude isto? Profesori srozani do nivoa neprepoznatljivosti ili do nivoa svojih plata? Naučnici, književnici, slikari? Pa zar se ta koterija nije odlično prodala i postala koterija plaćenika za potrebe vlasti? Najugledniji mislioci prodavali su se prosipajući najsmrdljivije misli u koje je valjalo poverovati kao u zvezde vodilje.

I tako se slika mladosti devedesetih izoštrava pred nama, kao na video bimu na nekom trgu. Sve je to emitovano pred očima onih koji su zaštićeni u svojoj malogradjanskoj udobnosti zadriglo, s vremena na vreme, na kakvom sastančenju kakve slične mentalne strukture, ponavljali ko kakvi blesavi papagaji: "Pokvariše nam kafići omladinu"!!! Isti ti sedeli su po kafančinama, šljokali po kancelarijama od ranog jutra, uvošteni od smrada. A u stvari - sve je postalo otužno i zatvoreno za mladost osim tih kafića. Uništena su sva mesta za priču o kolektivnoj iluziji. Uništena su sva mesta gde bi se mladost kreativno okupljala - sekcije, ansambli, grupe. Prijepolje je valjda nadrastičniji primer takvog unitavanja. Dok je osamdesetih Dom revolucije bio središte svakog života mladih jer je bila tu i diskoteka, i likovna sekcija, i pozorište, i muzička sekcija, i hor, i folklor, i književni klub, i bioskop - devedesete su učinile, pod pritiskom političkih gnoma, da se svako takvo spontano i sveobuhvatno druženje onemogući, da se razbije i obesmisli. Rezultat je na početku novog veka vidljiv, sumoran, tužan. Grad je postao grad staraca u koji povremeno i privremeno živi neki mladi svet, prezirući duboko ovaj grad.

2001

KAMIONI I VOZOVI

Nekad su naši kamioni za igru bili prazne riblje konzerve. Od sardina, naravno. Nije da smo mi htjeli obavezno time da se igramo. Toliko smo bili bistri i pametni da smo i mi umjeli gurati prave plastične kamiončiće, ali nije se imalo. Čak je u kupovina riblje konzerve bila pod znakom pitanja. Za sve se nekako nadje zamjena, pa i za prave igračke. Što se autića tiče, prikladnije stvari za zamjenu nije bilo nego što je bila konzerva od sardine. Fino se opere i eto, već je spremna za upotrebu na zemlji ili u pijesku.

Jedna konzerva je "glumila" kamiončić za prevoženje tereta. Pored pijeska i zemlje, prevozila se i gradja. Ta vožnja nije bila duga jer se mi uglavnom nismo pomjerali s mjesta. Taj put po zemlji, odnosno pijesku bio je trasiran tim jednim kamiončićem koji bi natovarili "do vrha" i onda ga, uz glasno imitiranje zvuka motora "brmmmmmm….brmmmmm" gurali po pijesku i time odmah pravili džadu, to jest označili kuda treba da se kreće ta naša silna gradjevinska mehanizacija .

Puno interesantnija bila je vožnja voza. Tako je to sa konzervom od sardine. Može da zamjeni kamion a ako treba, i voz. I ovdje je priprema bila jednostavna. Sa čivijom se izbušila rupa na jednoj, odnosno obje strane konzerve, komadom žice se uvezale 2-3 kutije od sardina u jednu kompoziciju i eto odličnog prevoza. Konzerva se dobro napunila pijeskom ili zemljom, prstima još malo"utabala" i onda bi uz poznato..brmmmm…brmmmm… krenula na svoj daleki put od pola metra.

 U toj našoj igri voz je mogao da ima zvuk motora ali kamion nije mogao da pišti i klapara kao voz. Tako je to: moja konzerva, ja direktor gradilišta! Po pristizanju na cilj praznili bi se vagoni, jedan za drugim, tako što bi se jednostavno-izvrnuli. Satima smo bili zabavljeni i potpuno uživljeni u tu našu igru gdje smo istovremeno bili vozači, radnici i poslovodje. Kopaj jednu rupicu, prevozi zemlju i zatrpavaj drugu. Najčešće se nekoliko nas igralo zajedno pa je bilo i udesa, sudara vozova i kamiona, oštećene limarije, to jest, ulupljenih konzervi.

I tako,uz tutumiš, mačeve od jelki, ploju i konzerve od sardine, prodje naše djetinjstvo. Kad su naša djeca bila mala opet smo govorili….brmmmm…brmmmm..igrajući se s njima ali ovaj put gurajući "prave" autiće i kamiončiće, sve bolji od boljeg. Rijetko da se ko od nas u tim trenucima sjetio konzerve od sardine jer- na bolje se lahko i brzo navikne. Brmmmm…brmmmm…

MAČEVI

Oko nas je bila šuma i uzimali smo iz nje šta nam je za igru zatrebalo. Uopšte nismo vodili računa ni o mladim stabljikama a ni o mogućim negativnim posledicama našeg odnosa prema šumi. Rezali smo, sjekli, palili… Sve je to, naravno, bilo sitno i skoro neprimjetno ali za nas su to bili veliki dogadjaji i avanture. Jedna od njih su i mačevi! Robin Hud je kao lik bio poznat tad i u našoj sredini. Luk i strijele smo napravili i imali ali trebali smo još "oružja" iz tog vremena, trebali su nam-mačevi.

To je bila puna "drvena" ratna oprema: luk, strijela i mač. Tako "naoružan" krenuti kroz mahalu prema Guvnu, bilo je nešto posebno. Sila! Opasnija je bila britva koju je skoro svako imao u džepu od tog drvenog mača ali ipak, mač je mač! Mi smo, Duraci,  imali pravi bajonet. Remzo je volio da ga nosi ali samo u posebnim prilikama kada se nosilo "oružje" za gadjanje u drvo. Tu su već bile prisutne prave sjekirice, oštri i šiljati noževi.

Mačeve smo najviše pravili u periodu od proljeća do jeseni i rezali smo za tu priliku najbolje mlade boriće i druge četinare. Mačevi od borića su bili teški i nisu baš najbolje "ležali" u ruci. Prvoklasni su bili oni mačevi koji su se već osušili. Lahki za nošenje i "vitlanje" po vazduhu.

Ti su se pravili odmah nakon dočeka Nove godine, od jelki koje su bile kićene i najbolji mačevi su bili baš od njih. Sama izrada je tekla dosta brzo. Sa nekoliko preciznih udaraca kosjerom ili sjekiricom bile su skinute suvišne grane i grančice.

Ogulila bi se i kora jer je mač onda bio još lakši a i privlačio je pažnju svojom bjelinom i elegantnošću. Da ne bi pri mačevanju ispadao iz ruke, postavljala bi se i kanapa. Prije toga bi ručnom bušilicom bila izbušena rupa na rukohvatu.

Naše mačevanje je trajalo kratko i bilo je više "mlaćenje" nego precizni i brzi pokreti. Dvoboj bi počeli sa "ubadanjem" ali bi se vrlo brzo razmahnuli i udarili svom žestinom po maču protivnika kako bi ga polomili jer je pobjednik na kraju trebao biti onaj čiji je mač ostao čitav. Medjutim, ko se sa ovakvim mačevima borio, dobro zna da su oni savitljivi i da se ne mogu tako lahko polomiti pa je u najvećem broju slučajeva, svak svoj mač vratio kući "u komadu".

Bob

Zima je, snijega dovoljno ovih dana…I previše! Previše,  jer nam je teško da ga gazimo, prtimo, čistimo i da se krećemo po njemu. Zašlo se u godine. Samo da je ravno i bez prepreka. A nekad, zimi, nije bilo tako. Šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog vijeka. Kako to staro zvuči! Prošlog vijeka! Pa kako je to nekad bilo?

Ograničavam se na prostor Brijega u Vakufu. Taj dio mi je dobro poznat. Ubjedljivo najzanimljivije i najprivlačnije mjesto za  naše  zimske  aktivnosti  bila je-voza! Provalija. Bilo je i drugih dnevnih, zimskih sadržaja (pravljenje bunkera od snijega  i  bitke pomoću grudvi uključujući  i “ledenjače”), pravljenje velikih “sneški  belića”, igranje lopte  po snijegu  na “utabanoj džadi” do kasno u noć…

Provalija 

Voza je bila kao magnet a pogotovo u onom vremenu kad se mogla potpuno iskoristiti: prije prvih  naznaka otapljanja  i ne  odmah nakon padanja snijega. Bilo je potrebno “uvrebati” kad je put dovoljno ugažen . Niz  Provaliju se “spuštalo” na više načina: “na noge”, na ligurama, sankama, sličugama i na –bobu! Vožnja boba je danas olimpijska disciplina a za nas je tada bob bio-kraljevska kočija. Bob je bio jedno nesvakidašnje zimsko prevozno sredstvo. Izum mladih željnih  brzine, jurnjave  I “tutnjanja” niz brdo, željnih dokazivanja snage i moći na “vozi”. Bob je bio i ostao pobjednik i  glavna zvijezda svih voza pa tako i one najpoznatije u Vakufu-Provalije. Bilo je u gradu još dobrih voza. Kažu da je ona na Čairu  bila zanimljiva, na Bostanama takodje.

Voza na Borku

Ligure su bile za jedno, sanke za dvoje a bob za troje do petoro. U suštini, bob je bilo lahko napraviti ali ga ipak nije imao svako. Na cijelom Brijegu bilo je 3-5 komada. Dvoje ligura, jedna poveća daska, par prečaga ili volan, to su glavni dijelovi  boba. Ostali dodaci, kao na primjer parče serdžade ili ovčija koža  su bili više za uljepšavanje i djelimično da bude toplije kad se sjedne na dasku.

Dok su se ligure i sanke lahko vukle ili nosile uz Provaliju, dotle je bob, zbog njegove težine, trebalo da vuče i po dvoje (zavisno od težine). Sa svom opremom, volanom i “potkovanim” ligurama bob je mogao da teži  i do 30 kg! Ko se vozio na bobu taj ga je i vukao. Dovoljno je bilo da onaj čiji je bob, krene sa njim prema vozi i odmah bi se oko njega sjatila djeca pitajući : "Mogu li i ja s tobom,ha ?" Kandidata za bob i vuču je uvijek bilo dovoljno! Start je bio od "Česmice"  i bob se vukao sve do tog mjesta, skoro 1 km a to je moglo da potraje i više od pola sahata. Najteži  dio “posla” je bio vući bob  od “Nolovog potoka” do putića za guvno. Tu je uspon bio najveći.

Nolov potok 

Vožnja sa bobom je opasna, medjutim, o tome tada niko nije razmišlj`o. Ali prije toga, kraći opis sastavnih dijelova boba koji je jedno od obilježja "našeg" vremena, pravih zima, suparništva i skladnog suživota.

1. Prednje ligure koje su bile pokretne (u lijevo i u desno) a ukoliko se "upriječe", sa njima se i kočilo

2. Zadnje ligure koje su bile fiksirane za noseću dasku

3. Podloga za sjedenje (da bude mekše i toplije), najčešće ovčija koža ili dio serdžade

4. Volan ("mahalci" su imali pravi volan dok su recimo Bjelaci improvizovali nešto za upravljanje od dva komada deblje letve)

5. Prečaga na koju su se stavljale noge

6. Sajla, žica ili konopac za vuču boba

7. Noseća daska koja je bila osnova cijele konstrukcije boba i na kojoj se sjedilo

Na početnom dijelu staze, od Česmice, bob je klizio pohako po snijegu. Čak se morao malčice i pogurati da krene. "Putnici" su držali jedan drugog oko pasa a prvi je imao volan u rukama. Najčešće su svi bobovi koliko ih je bilo na vozi , kretali zajedno, jedan za drugim. To je bila atrakcija. Najbolji i najjači su startovali prvi, zbog brzine. Pošto je duž cijele voze, od Česmice do Musale bio neko od djece tako se i glas brzo prenio:" Eto bobovaaaaa!". Sa voze su se svi sklanjali u stranu jer je brzina boba dostizala i 50km/h a ukupna težina na njemu i do 300kg. Čudo jedno da se niko nikad nije ozbiljno povrijedio jer je bob na stazi bio "ubojito" sredstvo za druge a za one na njemu vrlo opasno u slučaju prevrtanja.

Upravljanje bobom nije bilo jednostavno, bez obzira na volan. Tu je cijela ekipa morala da se uključi u "navijanje" i zavisno od krivine, da savijanjem tijela u jednu ili drugu stranu, "pripomogne" vozaču koji je prvim ligurama usmjeravao bob u željenom pravcu. Prvi ozbiljan ispit u upravljanju bobom dešavao se kod Šantićeve livade. Ukoliko se tu nije na vrijeme i dobro "smotalo" u desno, bob je završavao u dubokom snijegu pod putom. Par krivina je kasnije, kod potoka, malo umanjilo brzinu jer se moralo i prikočiti a to su radili svi zajedno, upirući petama u snijeg. Nakon toga je opet uslijedio zalet, da bi se od putića koji vodi prema Guvnu, krenulo maksimalnom brzinom i otisnulo u "nepoznato" jer je strmina bila takva da kočenje petama, pa čak i prvim ligurama, uopšte nije pomagalo. Sa lijeve strane je bila opasna nizbrdica. Desna strana je bila "u brdu" pa bi se  mnogo puta zaustavljalo na taj način što bi se bob usmjerio u tom pravcu a svi bi poskakali s njega, odnosno izvrnuli se zajedno s njim.

Varnice su sjevale ispod boba, tutnjava je bila prepoznatljiva kao i stalno vikanje:" Čuuuvaaaaj! Čuuuvaaaaaj!". Seljaci koji su se vraćali prema Hrasnom, čekali bi s konjima na Musali dok se bobovi "spuste", pa bi tek onda nastavljali kretanje uz Provaliju. Rijetko je koji bob uspio da "smota" kod Nolovog potoka. Sa boba se skakalo a on bi se sam zaustavio. Najspretniji  bi nakon te savladane krivine uspjeli da "sidju" i do asfaltnog puta. To je bila kruna! U jednom komadu, bez zaustavljanja, stići od česmice do Musale. To su bili šampioni. Dvije -tri vožnje dnevno, dva-tri "spuštanja" bila su dovoljna jer sve je bilo i fizički naporno. Zadoljstvo je ipak bilo potpuno.

Pogledna na grad sa Provalije

Lijepe su bile "naše" zime, takodje i naša mladost, a bobovi su bili dio nje. Lijepa su i sadašnja sjećanja na njih.

Nekrolog: Ahmo Eminagić, poslastičar

DJEVREK KAO SPOMENIK

Desetog septembra 2001.umro je, u 87.godini, stari Prijepoljac, poznati poslastičar Ahmo Eminagić. Retko koji Prijepoljac ili njegov gost bar jednom nije probao čuveni Ahmov djevrek po kome je ovaj poslastičar bio poznat ne samo u našem kraju već i šire. Po stručnoj terminologiji "vrsta peciva u obliku kolutića", djevrek je za Prijepoljce imao bliže odredjenje: to je kolač koji se mogao dobiti kod Ahma i nigde više.

Fenomen Ahmovog djevreka prisutan je više od pola veka. Posle izučenog zanata kod poslastičara Sinana Hebilovića, još pre Drugog svetskog rata otvorio je poslastičarsku radnju u Prijepolju, napravio djevrek i školovao mnoge vrsne poslastičare. Svoje učenike uveo je u sve tajne poslastičarskog zanata, osim jedne: kako se pravi "pravi" djevrek. Ostao je Ahmo upamćen i po devizi - "djevrek svakome - recept nikome", uprkos tome što je za taj recept od brojnih kolega iz mnogih gradova svojevremeno dobijao novčane nadoknade od kojih je zastajao i - djevrek u grlu.Uz neprikosnoveni djevrek u davna , "slatka" vremena, iz Ahmove "radionice kolača" izlazili su i tulumbe, baklave, puslice, hurmaršice, orasnice, voćna halva, "amerikani".

Moglo se osvežiti sladoledom i popiti limunada i boza. Posebno su bili traženi, često se u penzionerskim danima sećao Ahmo, amerikan-kolači koji su spravljani od meda, jaja i mleka i koji su išli bolje "no halva". Odavno je zatvorena Ahmova poslastičarnica, ali iz "radionice kolača", natkrivljene nad staru prijepoljsku čaršiju i pogledom na Lim, i dalje, po privatnim porudžbinama izlazi djevrek koji po Ahmovom receptu spravlja njegov sin Mirsad.

Kao svedok skoro celog 20. veka Ahmo Eminagić je bio poznat i kao verni navijač i pratilac svih utakmica Fudbalskog kluba "Polimlje". Dve velike ljubavi spojio je u dve reči, ime i prezime svoje druge kuće koja se zvala - Poslastičarnica "Sport".

20.oktobar.2001

M.R.Cmiljanović

Indira Hadžagić-Duraković

SEĆANJE. . .

                                                         NIJE TO SAMO U DJEVREKU. . .

Umro je majstor Ahmo Eminagić.

Beše, tako, stigla ta jesenja magla, koja je pelerinom ogrtala moju ulicu, a sitna, povijena figura, uvek istim, brzim korakom, odmicala bi niz neasfaltiranu nizbrdicu. Godinama. Tek bi mirisalo na zoru.

Ta ista sitna, malo povijena figura, u beloj kecelji, u svojoj slastičarni na glavnoj ulici, iza drvene vitrine, skovane ko zna kada, biće izmedju ona dva velika rata, stajala bi posle podne, i osmehivala se pružajući plastični tanjirić prepun baklava, onih saftali, a koji sam nosila preko puta u radnju mojih roditelja. Taj mili lik, tihog glasa, nudio mi je ponekad one orasnice što se tope u ustima, upravo "zgotovljene" gore, u maloj radionici prepunoj tajni. Tamo, gore, iznad radnje čiji se plafon od šašovaca mogao dohvatiti rukom, dogadjale su se čarolije na koje je decenijama mirisala čaršija. I tamo se, čarobnom rukom mesio jedini pravi djevrek, onaj po kome je majstor Ahmo bio poznat. . .

Decenijama se ništa nije menjalo u toj radnji u kojoj je gorela jedna sijalica, u tom ćepenku sa nekoliko stolova i starinskih stolica bez naslona. Samo da se pojede po koja baklava, sočna tulumba, da se popije jedna boza, pa da se nastavi korziranje.

Ja sam se, s godinama koje su prolazile, uvek pitala: da li majstor Ahmo, moj komšija iz ulice, sa kojim je i počinjala moja ulica, gore kod džamije, ikada spava. Noću, svetlo bi do kasno gorelo u maloj, čarobnoj radionici slatkiša, a pre zore, majstor bi hitro odlazio niz sokak da "podloži" i da pregleda testo. . .

I kad je duboko zašao u devetu deceniju, i kad više ruke nisu mesile najbolje djevreke ikad napravljene, majstor Ahmo, sedeo bi, sa onim negdašnjim mirom, svojstvenim kasabi, na klupi u svojoj bašti i osmehivao se poznatima. Bilo je u njegovom osmehu, u njegovom pronicljivom pogledu, nekog mladalačkog šeretluka, kojim je mahao i otpozdravljao, klimajući čudesno glavom umesto pitanja, a što je značilo: "Kako si"?! Da bi, potom, pre odgovora i uzvraćenog pitanja, sam odgovarao smeškom i sleganjem ramenima, što je značilo: "Jah, eto, devera se starački"!

Nije samo ukus djevreka, koji me podseća na najlepšu priču o mome gradu, eto, ostao u meni kao sećanje. Ostao je, upravo, taj osmejak, to sleganje ramena što je značilo: "Jah, eto, šta ćeš, devera se". . . I ta ruka, kojoj nikad nije bilo teško da mahne u nemi pozdrav. . .

Jesen je. . . I magla pelerinom zaklanja jutra u gradu. A kad se sunce oko podne pomoli kroz staru jabuku komšijske bašte, oni škrti zraci padnu na klupu. Na kojoj više ne sedi majstor Ahmo. 

20.oktobar 2001

FEVZIJA IČELIĆ rahmetli

SEĆANJE

GLEDAŠ CIPELE I VIDIŠ LJUDE...

Indira Hadžagić-Duraković

Fevzija Ičelić nije bio samo majstor. On je "izmišljao" cipele...

Moram priznati da je moja ljubav prema cipelama opsesivna. Možda zato, veoma rano sam uočila da se ljudi mogu zaista prepoznati po cipelama koje nose. U izgledu tih cipela sadržana je i priroda toga čoveka. Možeš da obučeš šta hoćeš ali cipele te odaju. One prosto brbljaju naglas o tebi!

Od kada znam za sebe, majstor za cipele u mojoj porodici bio je Fevzija Ičelić. Naravno, i zato što je bio pravi majstor ali i zato što je umeo da „popriča“ pričajući o cipelama mnogo više od mnogih koje znam, a koji se troše u praznom brbljanju koje ništa ne kaže... Imalo je nešto i u toj ulici kojom se išlo do majstorove radionice, u vratima koja su još imala alku, u avliji koja je kao retko koja zadržala sećanje na neka tiha vremena...

Na slici: Mile Jakupović, Tufo Veljović, Fevzo Ičelić, Zeković,Sakib Topčibašić,Avdulah Hadžiavdić, Smajo Čičić

I kad se društvu nazirao kraj, kad se u memljivim prostorijama počelo retko okupljati, i kad je ostalo još samo pedesetak najupornijih, s početka šezdesetih, kad je grad ostao bez ritma i raznovrsnosti, u toj Muzičkoj sekciji ostala su samo tri tvrdoglava člana: Vlado Dragović, Rasim Čičić i - Fevzija Ičelić... E, i to je ono što majstora Fevziju izdvaja. Taj osećaj za gradsko društvo, za meraklijsko dokonanje, uz malo pesme i malo gitare...

Malo je i retko pričao javno majstor Fevzija Ičelić. Ipak, pre pet godina ostaće zabeleženo u „Polimqu“:

-Možeš imati lepo odelo ali ako nemaš dobre cipele – nemaš ništa...

Iznenada je odšetao majstor Fevzija iz ovog grada. Odnele su ga njegove dobre, uredne cipele.

Ima tako smrti koje vas iznenade (a kad smrt ne iznenadi?!). Ali posle nečijeg odlaska samo, tako, iznenada zašutite. To je, možda, dobro. Ni majstor Fevzija Ičelić nije voleo mnogo da priča...

30.11.2001

DŽEMALUDIN MEMO KRATOVIĆ

Vidjamo se uvek na Limu. Zajedničko nam je i da tražimo neka mesta za beg od svakodnevnice, opet kraj reke, samo one manje. Moj sagovornik nije pričljiv. Da li je to zbog rezignacije?

Poodavno sam rodjen u ovm gradu, pa me vežu i velike uspomene za njega. Nostalgičan sam. Kad dodje leto i kupanje na Limu, uvek se setim detinjstva. Bili smo svi na tom Limu. Grad je bio-grad. Svi smo ga osećali. Čuvali smo ga, baš kao i Lim. Fanatično volim reku jer sam dete Lima. I sada mi je žao kad makar jedan dan izostanem sa kupanja...

Moje detinjstvo je, na neki način, opredelilo ceo moj život. Bilo u skakanju preko jazova, bilo u preskakanju ograda, motke su se pravile i to je bilo pogodno za „upadanje“ u voćnjake jer je jedna od omiljenih zabava bila „halakanje“ po tim voćnjacima. Skakalo se iz mesta, bacala se kugla, tako da je sve u našem životu bilo vezano za sport. Takmičilo se u skokovima u vodu, plivanju, skupljanju i vezivanju balvana u splavove koji su preko cele godine plovili niz lim. Tri letnja meseca bili smo pored vode i u njoj. Pravili smo skakaonice od tih balvana ali nad limom su bile i topole i vrbe, odlične za skakanje. Bilo je i opasno, znalo se krvave glave izaći ali detinjstvo je vreme hrabrosti.

Džemaludin Kratović (lijevo) i Halil Iglica

Ja sam bio živ dečak, žustar.Ne. Nisam bio kočeperan. Ni tada, ni kasnije kroz život. Imao sam više od drugih dečaka ali majka me je vaspitavala da ne smem izneti ni komad hleba ako i druga deca ne jedu. Moji roditelji su bili vernici i vaspitavali su nas četvoricu da ne treba da s eizdvajamo od drugih i da budemo skromni. Bilo je to i neko nepisano gradsko pravilo.

Medjurepubličke omladinske igre, kao najmasovnija sportska manifestacija u zemlji na amaterskoj osnovi, odigrale su odlučujuću ulogu u gradu. Prvi put su se tada djevojke skinukle u šortseve u defileu kroz grad. A da ne govorimo koliko su ti susreti značili za razvoj sporta. Ja sam rano počeo da učestvujem, sa 16-17 godina i sećam se da smo sami pravili jame za skokove, igrališta ali smo to radili sa oduševljenjem.

MOSI: Džemaludin  prvi s desna

Prvo sam skakao s motkom jer sam imao iskustvo iz djetinjstva. Posle sam igrao odbojku, košarku, fudbal a nastupao sam i u atletskim disciplinama. Sport je tada potpuno osvojio moje biće. Zbog toga sam posle gimnazije, uprkos želji roditelja da studiram mašinstvo jer sam bio dobar djak, upisao Fakultet za fizičku kulturu u Beogradu. Tada nije bilo mnogo onih koji su studirali. Pionir iz našeg kraja bio je Siniša Nestorović, a zatim sam došao ja. Beograd je bio tada evropska metropola i ja sam čak imao sreće da na neki način učestvujem u organizaciji Evropskog atletskog prvenstva, što mi je bilo od velike koristi kasnije u organizaciji nekih manifestacija ovde.

Igrao sam odbojku preko 20 godina. Pripadao sam odličnoj generaciji ali mi smo tu tradiciju nasledili jer je Prijepolje imalo uvek odlične odbojkaše. Recimo: Časlava Reljića, Sinišu Nestorovića, Ahma Kadribašića, a zatim smo došli mi, i generacija Marka Mandića i stigli su vrhunskin rezultati. Odbojka je jeftin sport, čist, nema sukoba, traži veštinu i brzinu i očigledno je to odgovaralo nekom prijepoljskom menatalitetu koji nikada nije bio svadjalački. Da! Prijepoljci su uvek bili hitri ali smo sada malo zategli ručnu! Borhali smo se mi ovde uvek, naviknuti da nam ništa ne pada na gotovo i zato smo, valjda, često uspevali.

Prijepolje 1961 

Igrao sam preko 10 godina tu odbojku bos. To je nama bilo normalno jer smo gotovo svi u gradu provodili leto bosonogi. Odbojkaški tereni su bili oko plaže i mi smo po ceo dan igrali odbojku u baklave i lubenice. To društvo je išlo naveče na korzo i u bioskop. Dešavalo se da se posle filma spustimo niz Lim, a jedan bi za nama doneo odeću.
Bili smo popularni zbog sporta, ali smo bili prvi i na igrankama jer smo prvi i modu donosili. Sećam se, kad sam nabavio farmerke „zvoncarice“ bio sam pozvan u miliciju da kažem odakle meni taj „zapadni stil“. A mi smo to zvali-kaubojski!

Džemaludin prvi s lijeva

Košarka se u to vreme tek nazirala kao sport koji bi mogao da bude zanimljiv. Košarku je u Prijepolje „doneo“ Bato Pušonjić, koji je tada bio student i mi bi smo se skupili oko njega da nas on podučava. Ja sam na fakultetu zavoleo košarku kroz mog profesora Aca Nikolića, koji je bio „otac“ jugoslovenske košarke. Tako sam po dolasku u Prijepolje, okupio dosta omladinaca koji su tek pošli u gimnaziju. Naši momci su dobro gradjeni za taj sport ali opet nam ide u prilog i odlika mentaliteta, a to je da imamo duha. Ta generacija je marljivo trenirala svaki dan, i noću, i vikendom i posle četiri godine mi smo formirali i prvi košarkaški klub u gradu koji je dugo godina trajao i imao odredjene uspehe. Imali smo veliku podršku naroda i vrlo odane navijače. Košarka je tada tek postajala popularna, sa generacijom Koraća, Iva Daneua koji su osvajali svetske domete, a mi smo uporedo ovde osvajali taj sport. Bili su to: Nikola Opačić, Bato Puzović, Lepa Puzović... U to vreme niko nije ni pomišljao da ode iz grada. Svi su sportisti bili lokalno opredeljeni. Želelo se biti popularan u svom gradu. Možda je to i šteta za neke ljude koji su bili veoma talentovani. Ja sam zbog drugih sportova napustio košarku i bilo mi je žao kad se klub ugasio...

IGRAČI

Ideja je ista,samo je način izrade-različit! Igra za dvoje a sadržaj je fudbalski. Današnji „igrači“ su lijepi „za oko“, profesionalno oblikovani, sa dresovima i opremom, u boji, sa oprugama i malom, odličnom lopticom. Imaju čak i mrežice na golovima a igrači još i brojeve.

Naši “igrači” su bili drugačiji i odslikavali su uslove u kojima su današnji “pedesetogodišnjaci” odrastali. Ti uslovi nisu bili za sve isti. Ove “igrače” koji će u narednom tekstu biti pobliže opisani i predstavljeni, imali su oni siromašniji u koje je spadao, svjetla obraza, i pisac ovih redova.

Ova igra je bila interesantna i ljeti i zimi. Nije bilo teško nabaviti sve što je potrebno za nju: par daščica, šaka čivija, par drvcadi i jedna puljka. To je bilo sve. Najbolje “igrače” na Brijegu imala je porodica rahmetli Izeta Durakovića. Izu je “bastalo” da tako nešto napravi ( sjetimo se samo ligura “čeliklija”, njegovih ruku djelo).

“Igrača” se moglo igrati u kući, na igralištu, na rijeci, na Brani, posvuda…Skoro da nije bilo kuće u kojoj je bilo muške djece a da nisu bili i “igrači” tu. Igra uopšte nije bila dosadna a kao i u pravom fudbalu, bilo je dobrih udaraca, izvanrednih odbrana i preciznih golova.

Umjesto loptice za igrače koristili smo-puljku! Izabrali bi onu koja po veličini  najbolje odgovara veličini "igrališta". Puljku je trebalo i "šutnuti" prema golu a to smo radili ili sa jednim djelom drvene štipaljke ili sa lijepo oblikovanim parčetom drveta, najčešće trijeske.

Imali smo čak i kornere ucrtane, šesnaesterac, naravno i 22 igrača. Naši igrači su bile čivije, rasporedjene na terenu po posebnoj taktici "ofrlje".Suština igre je bila u tome da se naizmjenično, oštrim trzajem drvceta, puljka uputi ka protivničkom golu. Ako koji igrač odnosno čivija zasmeta, još bolje za suprotnu stranu.

Bez obzira što  su naši "igrači" bili primitivni ipak smo  uživali u golovima i pobjedama. U tom trenutku, za vrijeme igre, za nas je postojala samo ta utakmica, pa smo najčešće, uz poznatu huku  i toplinu furune, ležeći "potrbuške" na ćilimu, bili "zvezdaši" ili "partizanovci" i igrali vječite derbije.

"Igrači" su bili ispisani sa raznim imenima fudbalera i timova, bilo je i zalijepljenih sličica golgetera i amblema fudbalskih klubova. Čak su se i kornerske zastavice pravile od papira ili tekstila  i nekako postavljale u ćoškove.

Imali smo malo i bili smo sretni i radosni. Družili smo se i takmičili. Bili smo siromašni ali bogati sa idejama i sposobni za improvizacije.Skupljali smo se oko šporeta i furuna, ispod topola na stadionu ili na zaravni pored Mileševke. "Igrači" su nam pomogli da  često zaboravimo na sve loše što nas okruživalo i da naučimo da podnosimo poraze.Takodje, da osjetimo slast pobjede i da se radujemo sopstvenom uspjehu pa makar to bilo,jednim "udarcem", "protjerati" puljku izmednju nekoliko čivija i "probušiti" protivničku mrežu koje nije ni bilo.

Mehmed Meša Brničanin

Sreli smo se pre dvadesetak i više godina na nekoj recitatorskoj večeri u Domu omladine. Potom smo se „djavolje“ zabavljali u predstavi „Faustina“ u kojoj sam mu ja „ukrala dušu“ kao Mefistu. On je osetljiv i ponekad nismo čak ni govorili. Volim ljude koji idu u krajnost...Ipak, slušao je gotovo sve moje emisije. I to je dovoljno za prijateljstvo koje se „ne vidi“...

Hvala ti što još za mog života pokušavaš da me otrgneš od zaborava. Da, recitovao sam decenijama,mnogo puta sam bio inicijator kulturnih manifestacija, umeo sam i da okupim omladinu da sadimo sadnice, vodio sam ko zna koje programe, režirao sam neke predstave, slikao, ponešto sam pisao, igrao u pozorištu...Jedino nisam pevao jer bi se svi razbežali. Sve su to moje ljubavi koje su mi više od 30 godina u porama i venama, bez čega ja svoj život ne mogu zamisliti. Bila su to i stara dobra vremena, puna ljubavi i radosti, druženja. U stvari-znali smo šta hoćemo. Znali smo da se družimo i da se organizujemo i uvek nam je bilo lepo.

Mehmed Brničanin i Erko Mehović

Sve je počelo, valjda, 1959.godine, zahvaljujući dragoj mi učiteljici Ljubici Klačar, pa zatim nastavnici Emiliji Stanković, koja mi je predavala srpskohrvatski jezik, a potom profesorici Vlasti Femić u srednjoj školi. Počeo sam rano da recitujem, da pišem pomalo već u šestom razredu osnovne škole, u osmom sam uzeo slikarsku četkicu-a sve pokušavajući, još tada, sebe da pronadjem. Kroz srednju školu me odvlači ljubav prema recitovanju, jer sam s kraja šezdesetih upoznao eminentne stvaraoce, pisce, glumce. Kao klinac sam upoznao barda recitovanja Rala Damjanovića i pesnika Peru Zupca. Oni su bili moji idoli, a ja sam voleo tada Prevera, Lorku, Jesenjina, Miljkovića, Šantića...

Mehmed Meša Brničanin

Čini mi se da sam prošao i sito i rešeto kroz amaterizam bez koga eto, ni danas ne mogu. Osećam se profesionalnim amaterom. Uvek sam to radio s ljubavlju, a voleo sam i da prenosim i na druge onoliko koliko sam ja znao. Nisam ja imao neke ambicije da se penjem u visine. Više sam voleo da se družim, pogotovo sa mladim ljudima koji su imali afiniteta za neke oblasti. Družili smo se kroz poeziju, slikarstvo, pozorište. Iskreno, ne žalim što se ničim od onoga, što me amaterski privlačilo, nisam bavio profesionalno, jer zaista verujem da profesionalac ne može da oseti ono što ja mogu da osećam. Ja ne spavam noćima, čekajući recimo, premijeru. Sve sam preživljavao, tražio sebe i bilo šta da sam radio, uvek sam tome prilazio s ljubavlju, jer to nadoknadjuje onaj zanat, ono mehaničko, što profesioanalac nauči da primeni. Bilo je nekih ponuda, ali ja sam ostao veran čaršiji jer je Prijepolje moj grad, koga najviše na svetu volim.

Brodarevo je, recimo, pedesetih imalo razvijenu tu dramsku sekciju pri kulturno-umetničkom društvu. Ja sam osamdesetih godina pokušao da to oživim, jer je tada pozorište sa Domom revolucije oživelo i u Prijepolju. Mislio sam da ne mora sve da bude u gradu i želeo sam da pomerim tu atmosferu i u jednu sredinu koja nije bila toliko mala, ni beznačajna. Režirao sam dve predstave sa odraslim, a dve sa decom u Brodarevu. Tamo nije bilo nikakvih uslova ali je postojala želja. Kako se radilo?! Zimsko doba, a mi, da bi izmerili temperaturu u sali, ostavimo šerpu sa vodom i za sat vremena imamo led u šerpi! Ali, nije nam smetalo.Imali smo ljubav. I od tada, više se ništa nije dešavalo. Ne samo kada je o Brodarevu reč i uopšte u velikim naseljima van samog grada. Ja još verujem da se mnogo toga može raditi i bez posebnih uslova i bez mnogo para. Da se može raditi i u avliji, na ulici, u nečijoj sobi-a da bude korisno svima...Ali, eto, ne radi se i to treba pitati ljude koji se „kvartaju“ u kulturu. U Prijepolju ima talenata ali nema ljudi koji bi to podsticali. E, sad, istina je i da je entuzijazam završio svoje. Sve se danas svodi na dinar, svi pitaju za dnevnicu. Možda ljubavi ima, ali nije vreme entuzijazma. U Prijepolju je uvek bilo recitatora ali nema kontinuiteta u radu. U stvari, klima je takva uopšte. Sve je podredjeno estradi! Moji idoli su nekada bili pesnici, a koji su današnji idoli?! Na amaterizam se danas gleda sa podsmehom, a niko ne misli da je to ogromno duhovno bogatstvo. To nije bacanje vremena u prazno. To je stvaranje.

Meša Brničanin i Omer Duraković

Kada su nastala „mahnita“ vremena i kad sam prestao igrati u pozorištu (ne svojom voljom), kad se sve uzburkalo, ja sam pokušao sebe da pronadjem na platnu.To je, valjda, bilo nešto što sam uvek želio biti. Nisam mogao pisati jer nisam želeo biti „ pesnik prezenta“. Ta uzburkanost koja je u meni nastala zbog tog vremena i onog što je donelo, bivalo je pretočeno na platno. Tražio sam sebe u tim slikama, živeo sa njima, preživljavao neke trenutke, vraćao sam se u lepotu, u prošlo vreme, u behar-shvatajući da toga više nema. E, to sam ja pretakao četkicom na platno. To bivše vreme behara. Možda je to još jednom moja potreba da pokažem taj prirodni talenmat. Ima mojih slika i u inostranstvu. Nisam ih nikada izlagao, niti imam nameru. Nemam želje za izložbom. Uglavnom ono što radim poklanjam drugim ljudima. Šta radim? Nema to naziva! To je apstraktni soc-realizam!!!

Da, ostajem amater u svemu ali vidi se na mojim slikama moja pomalo komplikovana ličnost. Niko nije ušao u moju dušu. Ja sam nemiran, imam užasnu pokretljivost kao posledicu tog nekog temperamenta. Ima toga u mojim slikama. To su moja razmišljanja, moj optimizam. Ali, kad govorim o onom belaju i tom vremenu (rata), naći će se i moj pesimizam. Boja koja me možda može predstaviti ili naslikati je crvena! To je moja boja. Ima u meni taj žižak što gori, tera me i sada. I ja opet tragam. Nikada nisam dokon. Uvek želim da stvaram. Ne dam sebi da postanem parazit. Tako sam počeo i da pravim satove. Odnosno, slikam neke stare motive, iz neke prošle urbane sredine, i u te slike ugradjujem kazaljke.Eto, to je u stvari priča o vremenu koje je prošlo. Svaki taj sat je unikat.

Znaš, došla su takva vremena. Mora se za parama trčati ali ja i to što radim ne smatram da sam do te mere komerzijalizovao da je postalo ogoljeno, bez duše. Da li se isplatilo to što sam svojih 30 godina ugradio u taj amaterizam, u to stvaranje kroz koje sam davao sebe? Ne žalim ja za tim. Znam da sam duhovno bogat. Nisam se ja još umorio. Čekam ja bolja, veselija vremena. Bez obzira na godine koje pristižu.

I kako bi rekla pesma:

„Kad se umorim od sebe i života

tražiću da mi dovedu deset pravih poeta

a ja da ćutim i slutim

kako su reči tudje ono što želim čuti...“

                                                                                                                                                                 Zapisano: 20.mart 1998

TUTUMIŠ

Jesen, zima…kratak dan, duge noći. Šta da rade djeca od pola pet po podne, kada je napolju već mrak, hladno, možda kišovito ili je već snijeg pao? Televizora nema. Šta da se igra, kako vremenu dati neki smisao?

Repertoar naših tadašnjih igara, kao što se vidi, i nije bio tako mali. Čak smo ih imali ne samo za letnji nego i za zimski period. Jedna od njih je bila-TUTUMIŠ! Klasična zabava za kuću, razonoda bez imalo troškova, zanimacija za najmanje dvoje.

Sad su sobe uglavnom “napunjene” sa potrebnim stvarima ali i sa raznim drangulijama. Sve je “nakićeno” i raznovrsni predmeti postavljeni po podu ili okačeni na zid. Jedva da prodješ a da ne zakačiš za nešto. Onda sjedneš na kauč i ne mrdaš! Čak se i djeca opominju da budu mirna, da ne skaču…obaliće nešto.

Mi smo tada imali po sobama dosta prostora jer se imalo malo i to samo ono što je stvarno neophodno. Zato se i moglo igrati TUTUMIŠA jer ova igra zahtjeva prostor .

Neka neko sad proba u dnevnoj sobi, da u troje (ili barem u dvoje) uradi ovako: jednom “igraču” se stavi povez na oči i on tako, osluškujući šumove i raširenih ruku, “tuta” po sobi nebi li nekoga od igrača dohvatio!Ostali se naravno kriju i “bježe”. Eto, to je TUTUMIŠ!

Danas bi vazne, porcelanski ukrasi, kipovi i razne posude padali “k`o ljesa” po podu. Nema „zavlačenja“ pod kauč jer je neizvodljivo. Nekad se pelo po hastalima i stolicama, skakalo po krevetima ili krilo ispod njih. A najdivnije i nezaboravno je činjenica da su i roditelji učestvovali u svemu tome. Sjeli bi negdje sa strane i posmatrali nas djecu, kako se igramo. Niko nije govorio: „ Ne diraj!“ „Ostavi!“ „Sjedi mirno!“, itd.

Svaka igra ima strategiju i taktiku pa makar ona bila jednostavna kao TUTUMIŠ. Recimo: polahko se počneš „povlačiti“ prema ćošku, prema tebi ide onaj koji „traži“ sa raširenim rukama i u pognutom stavu! Ispod ruku se ne možeš provući a preskočiti ga takodje ne. U tom slučaju se uzima jastuk ili bilo šta što je „na dohvat ruke“, umiri se potpuno, skoro da se ne diše. Gadja se u nešto da se izazovu zvukovi nebi li se protivnik okrenuo na tu stranu a onda se munjevitom brzinom promjeni položaj! Ili recimo, popenje se na hastal i kad „protivnik“ dodje sasvim blizu, skoči se jednostavno preko njega i ušuti na nekom drugom mjestu u sobi.

Bilo je naravno i „podmetanja“. Iskoristi se prilika da se neprimjetno odškrinu vrata i negdje u sred igre „išunja“ se iz sobe. Protivnik „tuta“ po sobi, traži, traži i tek kad osjeti da nešto nije u redu, skine povez sa očiju i vidi da je nasamaren.

Najpogodnija stvar za vezanje očiju bila je majkino šalče odnosno preveza. Mogla je fino da se „savije“ a i dužina je potpuno odgovarala.

„Nemoj da viriš!“, „Ne diži glavu!“ , vikalo se onom koji je tražio, „gurao“ se prst izmedju nosa i šalčeta da se vidi koliko ima razmaka i da li je to dovoljno kako bi igra mogla početi. Naravno, igru je mogao prekinuti onaj koji je „bježao“ na taj način što bi izjavio da se mora povez još bolje „pritegnuti“ odbnosno uvijek kad bi posumnjao da onaj koji traži vidi bolje nego što bi bilo normalno za osobu kojoj su oči zavezane.

Onaj koji je tražio nije morao da šuti. Naprotiv, bilo je poželjno da nasmije protivnike kako bi ih „osjetio“ po glasu. Najveća frka bi nastala kad bi on počeo da traži u jednom pravcu a onda se brzo okrenuo, napravio par koraka na jednu pa na drugu stranu i krenuo prema grupi koja se bila „zbila u gomilu“!

U ovoj igri nije bilo konačnog pobjednika. Čim je neko bio dohvaćen , njemu bi se vezale oči i nastavljalo se dalje. Nije se ni pisalo ni brojalo ko je koliko puta bio u kojoj ulozi. Kad bi se zamorili ili kad bi igra postala dosadna, prekidali bi je. Naravno, što je više djece učestvovalo u igri i TUTUMIŠ je bio interesantniji. Jedan od ključnih momenata u igri bio je da onaj koji pipne nekog mora i da kaže ko je to!Ko je pipnut morao je da stane.

Najčešće se dešavalo da bude čvrsto zgrabljen za košulju ili neki drugi dio odjeće. U tom momentu, kad je „pipnuti“ stao i ušutio se, onaj koji je imao povez na očima prelazio je u akciju. Uglavnom je počeo da ga pipa po licu jer se tako najlakše prepoznavalo. Ili da ga golica kako bi ga nasmijao i prepoznao po glasu! Ukoliko bi slučajno pogriješio o kome se radi, igra bi se nastavljala i njemu bi oči bile opet zavezane jer je skidao povez da se uvjeri da je pogriješio.

Za razliku od mnogih naših tadašnjih igara koje niko više ne igra, TUTUMIŠ „živi“ i dalje. Tu igru nismo mi izmislili, ona je poznata od davnina i igrala se kako kod plemića tako i kod najsiromašnijeg sloja stanovništva. Kako tada tako i danas, negdje više, negdje manje. Činjenica je ipak da se ova dječija zabava vrlo rijetko „vadi iz naftalina“ i s njom prekraćuje vrijeme. Naziv igre TUTUMIŠ je originalan i jedinstven a bio je karakterističan za naš kraj. Neko kaže još, žmira ili žmura. Za nas je TUTUMIŠ bio zabava za kuću a ŽMURA igra na otvorenom.

"OTVARAČA-ZATVARAČA"

Sa zdravstvenog stanovišta, nekadašnja igra „otvarača-zatvarača“  uveliko nadmašuje današnji kompjuter. U pozitivnom smislu, naravno.

Da bi se igralo ploje trebalo je izaći „napolje“, na ulicu, džadu, što znači na čist i svjež vazduh. Trebalo je kontaktirati drugove i sakupiti društvo za igru: znači, socijalni, neposredni kontakti. Trebalo je takodje kretati se, saginjati, koncentrisati, razmišljati... Ispred današnjeg kompjutera se samo sjedi (ili leži), društvo je “virtuelno“, grickaju se slatkiši, deblja se i mlati prstima po tastaturi...

Ovim jasnim činjenicama je dokazano da je "otvarača-zatvarača" bila igra koja zaslužuje da joj se doda i epitet-zdrava. Zdrava igra.

Kažu da su ljudi dosta kreativni kada se nadju u nevolji. To sigurno važi i za situaciju kada se djeca nadju u-dosadi! Tako je nastala igra „otvarača-zatvarača“, pretpostavljam. Nekoliko kamenčića, malo mašte i već se moglo „ubiti“ vrijeme. Stvarno bi penzionerima bilo bolje, odnosno korisnije bi bilo po zdravlje, da igraju „otvarača-zatvarača“ umjesto talpina i domina. A rekviziti za igru ništa ne koštaju. Čak su i pravila igre vrlo jednostavna.

Svaki igrač je imao svoju ploju, osrednji  pljosnati kamen koji je bacao, odnosno njime "gadjao" male kamenčiće. U nedostaku glatkog i finog kamena iz rijeke često puta se koristilo i parče crijepa. Bitno je bilo da ploja može da se "kliza" po zemlji.

Mali kamenčić je bio simbol za igrača i "mjenjao" ga je u redu. Itekako je dobro svako svoj kamenčić znao i nije bilo zabune. Uglavnom je razmak izmedju kamenčića bio za širinu ploje.

Nakon što se na neki od načina (šorkovi, brojanje) odredio redosled bacanja ploje, odredila  udaljenost  od poredanih kamenčića, pristupilo se "gadjanju", odnosno bacanju ploje.

Onaj igrač čiji je kamenčić bio "pogodjen", odnosno odgurnut iz reda bi je od tog momenta "zatvoren" i nije mogao više učestvovati u igri. Stajao je sa strane i nadao se da ga neko opet "otvori". To se moglo desiti jer je njegov kamenčić nakon "zatvaranja" bio opet vraćen u red, na svoje mjesto. Ukoliko bi neko opet pogodio plojom njegov kamenčić, onda bi igrač mogao da nastavi igru, što je značilo da je sad "otvoren".

Ponekag se dešavalo da se jednim bacanjem i par igrača "zatvori" odnosno "otvori" ili  neko "zatvori"  a neko  "otvori". Pobjednik u igri je bio onaj koji uspije sve protivnike da "zatvori".

Veličanstveno! Satima je mogla trajati  ova igra. Iako je u suštini jednostavna ipak ju je odlikovala napetost, neizvjesnost i česta promjena stanja. I ovu igru niko više ne igra. Ima nas koji bi je opet rado zaigrali ali smo-"zatvoreni". Zatvori nas razdvojenost i ekonomski napredak. I ko zna da li ćemo ikad više biti "otvoreni"?